Evo šta Zoran Milivojević kaže o smislu života:
"Životni smisao nije neka datost, već uverenje koje ljudi aktivno izgrađuju. Niko ne može tačno reći u čemu je neki objektivni smisao pojedinačnog života, iako postoji mnogo kandidata koji upravo to rade šireći svoju ideologiju i svoje recepte, ali sasvim je izvesno da određenje smisla života mora sadržavati više vrednosti a ne samo jednu jedinu. Život je toliko kompleksna pojava da u njemu postoji toliko stvari u kojima se može pronaći smisao života. O patologiji smisla života možemo razmišljati na više načina, ali je jedna vrsta patologije sasvim izvesna: to je situacija kada se samo jedna vrednost izjednačava sa smislom života i kada život postaje uslovljena kategorija..." - Formule ljubavi - Kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav.
Dakle ja odavde zaključujem da se do smisla života dolazi u 2 koraka:
1. prepoznavanje svojih vrednosti
2. afirmacija vrednosti
Ako je život tako organizovan da afirmišemo svoje vrednosti, a pogotovo one koje su nam na vrhu hijerarhije vrednosti, onda je to smislen život.Vrednosti su veoma lično definisane, i nemaju veze(a mogu da imaju) sa opšte prihvaćenim vrednostima.
Takođe je jako bitno dobro definisati afirmaciju. Afirmacija znači kada smo mi sami potvrdili vrednosti (a ne neko drugi, mada ne škodi da ih i drugi potvrdi).
Tako da je do smisla života izgleda relativno lako doći - čak dobijamo i povratnu informaciju da ne živimo dobro - ako smo nezadovoljni. Ako se javi to osećanje onda ili
1. nismo prepoznali svoje vrednosti pa ih onda ni ne afirmišemo
ili
2. prepoznali smo svoje vrednosti, ali ih iz nekog razloga ne afirmišemo.
Oba slučaja su složena. Prvi slučaj može da nastane kada je neko npr. hipersocijalizovan pa misli da su društvene vrednosti (i njihovo potvrđivanje) važnije od ličnih vrednosti, pa ih osoba najčešće potisne, ili misli da su društvene vrednosti ispravne pa se ni ne pita da li postoje lične.
Drugi slučaj je kada je osoba svesna svojih vrednosti ali ih ne živi.
Mislim da je drugi slučaj teži da se ostvari - na neki način već imamo povratnu informaciju da, ako smo nezadovoljni, znamo da ne afirmišemo svoje vrednosti. Svako od nas može da se seti nekog period svog života kada je bio: srećan, ispunjen, zadovoljan. Iz tog iskustva mogu da se pronađu koje su to vrednosti u tim momentima bile potvrđene. Evo nekih pitanja koja mogu da pomognu oko pronalaženja vrednosti(prepisao sam ih sa jednog sajta, nisam još napravio svoju teoriju i upitnik za otkrivanje vrednost - kanim to učiniti!)
I Kada si bio najsrećniji?
1. Šta si tada radio?
2. Da li si bio sa drugim ljudima?
3. Koji su još faktori doprineli tvojoj sreći?
II Kada si bio najponosniji?
1. Zašto si bio ponosan?
2. Da li su ostali ljudi delili tvoj ponos?
3. Koji su ostai faktori doprineli osećanju ponosa?
III Kada si bio ispunjen i zadovoljan?
1. Koja potreba i želja ti je bila ispunjena?
2. Kako i zašto je to iskustvo dalo smisao tvom životu?
3. Koji su ostali faktori doprineli tvome osećanju ispunjenosti? (da li je fulfilment ispunjenost ili ostvarenost???)
IV Odredi svojih 10 vrhunskih vrednosti
V Poređaj vrednosti po prioritetima
Ovo može relativno lako da se uradi. Uzmi prve dve i koja ti je vrednost važnija, nju guraj gore i tako redom.
VI Afirmiši svoje vrednosti
Ovaj korak je već potvrđivanje a ne otkrivanje vrednosti.
Kao što je i Zoran rekao, smisao (tj vrednosti) nisu statična kategorija, nego se vrednosti menjaju, dopunjuju(smanjuju?). Da bi se spoznale vrednosti koje su nam bitne, mislim da je potrebno da se čovek angažuje u nekim aktivnostima koje bi mu otkrile da li mu je nešto važno ili nije. Tj. potreban je vrednosni eksperiment. Verovatno je moguće doći do toga i samo razmišljanjem, ali mislim da je vrednosna slika jasnija ako je potvrđena iskustom (tj. emocijama).
