Psychology of the middle class stagnation

 I've been watching various stories from around the world about the problem of a lack of desire, low employment, or work done merely for survival — jobs people do without any enthusiasm. These people aren't poor, yet they are unhappy. I have a feeling that this middle ground is the worst possible place to be — not in terms of material wealth, but in terms of psychological health. It seems that people on the lower and higher ends of society are somehow more alive. People in the middle (not poor but not affluent), often have just enough to survive and maintain some comfort, but not enough to feel free or secure. So, it seems that if someone is on the path of being alive, it should go to more extreme ends, not stagnating and dying in the middle ground.

"Znam tvoja dela: nisi ni hladan ni vruć. Kad bi bar bio hladan ili vruć! Ali pošto si mlak, i nisi ni hladan ni vruć, ispljunuću te iz svojih usta." - reče Hrist.

Muzička škola - timpani

 E ja sam išao u osnovnu muzičku školu u Somboru. Svirao sam klarinet i išao na solfeđo. Mislim da sam krenuo u 5. razredu i išao do 8. razreda - 4 godine. U školi se nalazi(la) koncertna sala i u sali su bili timpani. Koliko su me očaravali, ali su nam branili da ih diramo. I ta mesta gde se udara su bila skoro skroz pokrivena, valjda radi zaštite neke, a samo malo sa strane se video bubanj. Pa sam ja onda, dok su nastavnice gledale na drugu stranu lagano tapkao po bubnju. Nije se čulo ništa.  A ovo pišem zato što mi je skoro neverovatno sa današnje perspektive želeti nešto, a da ti neko ne da priliku da to probaš, još ti brani. 

Ludvig Vitgenštajn i jezik

 Oduvek sam se bio pitao zašto je Ludvig Vitgenštajn pravio tako veliku frku oko jezika dok danas nisam ukapirao!! Na ovo razmišljanje me je naveo neki post gde je stajala sintagma (ili kako god se zove ta forma) "bežala sam od nje kao đavo od krsta". Ta poslovica, sintagma, whatever, je poznata u narodu, i oni koji to budu čitali će znati šta to znači. Ali, šta to znači za onoga ko je smišljao kako da se izrazi, pa je iskoristio sintagmu koju će drugi razumeti, dakle, prilikom razmišljanja je uzimao u obzir druge kako će razumeti to. Ali to znači da preko jezika, drugi formiraju naše misli. Naše misli su oblikovane jezikom, a jezik je društvena stvar. I onda Vitgenštajn kaže:"The limits of my language mean the limits of my world."

Život ili život

 Hteo sam da napišem ovo:"Sve što vodi ka životu je dobro, sve što vodi ka smrti je loše." Ali, ono što me je u stvari navelo da napišem ovaj blog je sledeće - reč život sam osetio da hoću da napišem malim slovom, a smrt velikim slovom, tj. ta rečenica bi izgledala ovako:"Sve što vodi ka životu je dobro, sve što vodi ka Smrti je loše." Za mene je život proces, sa malim slovom, a Smrt je događaj, Final Event. A kako bi bilo dobro kada bih osetio da je život u stvari Život? To bi značilo da dobro stvare ne vode životu kao procesu, (mada to ne znači da ne bi bilo tako), nego bi dobre stvari vodile ka personifikaciji života, a to je Život, to je Bog! Dakle, Bog je personifikacija života. Jako mi se sviđa ova postavka, jako mi je delatna, konačno osećam neku vrstu merila kojom mogu da odlučujem i merim svoje životne odluke. Odluke koje vode ka životu su od Boga i za Boga i za Život, a odluke koje vode u Smrt nisu. 

A koliko bi tek bilo strašno zamisliti da Smrt nije događaj, nego da je Smrt u stvari smrt - nešto što teče i ne prestaje dugo vremena...