Dve priče su mi se nakako splele i navele da napišem ovaj post. Za vikend sam, po drugi put, krenuo da čitam Kuću mrtvih mirisa Vide Ognjenović. To sam dosta davno pročitao i sećam se fenomenalnog utiska kojeg je ta knjiga ostavila na mene, pa sam rešio da se malo podsetim.
Već na prvim stranama sam naišao na jako interesantnu rečenicu, koju ću da parafraziram:"Oni su mislili da je svet širok onoliko koliko njihovi umovi mogu da ga spoznaju." tj u prenesenom značenju, mislilu su da su shvatili sva moguća dešavanja u životu i da je svet baš toliki, i da ako oni nešto ne mogu da shvate ili prihvate da je to ili pogrešno ili ne postoji. Oganičenost jednom rečju.
Druga priča je priča koja opisuje trenutno stanje društva, vrednosti i školstva u Srbiji. Kaže mi kolega, čiji otac predaje fiziku u osnovnoj školi, kako je mama jedne učenice, zamrzela tog nastavnika fizike, zato što je njenoj ćerki dao četvorku iz fizike. A devojčica, po bilo kojim merilima, ne zaslužuje ni dvojku. Evo za šta se danas dobija četvorka - sabiranje 9 + 1/3. 9 i ova trojka iz razlomka se skrate i onda ostane 3 + 1 što daje rezultat 4!!! I kada se za to da četvorka iz fizike, onda je to katastrofa.
Pokušavam da razumem tu mamu i decu a i ovo društvo, koje je po meni, doseglo vrednosno dno.
Ovaj primer pokazuje da ta devojčica trunku mozga nije uključila (ona ga sigurno ima i to veoma razvijen), niti razmislila o rezultatu koji je dobila, pošto je morala da vidi da taj rezultat ne može da bude manji od 9. Mama. Zašto se ona buni? Po nekim merilima kada sam ja išao u školu, za ovo se nije mogla dobiti ni dvojka. Da li smo stvarno toliko kao društvo i pojedinci izgubili bilo kakvu svest o realnosti pa da nam je bitno samo koju će neko ocenu da dobije, kao da na tamo nekoj kasnijoj instanci se to neće vratiti kao bumerang? I kako je to ocena važnija od činjenice da to dete ne ume da razmišlja? Nije naučeno da razmišlja? I takođe bitna stvar je da umesto da se takve stvari rešavaju, kod nas postoji pojava da se stvari konstantno guraju pod tepih. Npr. desi se neka loša stvar u školi i direktori zataškavaju stvar da se ne bi narušio imidž škole. I ne reši se ništa. I tako se gomilaju i gomilaju stvari. A verujem da je to posledica kapitalističkog sistema, i to pogotovo ove naše verzije - bitan je izgled, a to što je trulo iznutra, nema veze, šminka namazana na praznu fasadu.
I da spojim Vidu Ognjenović i četvorku iz fizike. Koliki i kakva će biti slika sveta i realnosti u očima te devojčice i takvog društva u kome je vrlo dobro kada se sabiranjem broja 9 i jedne trećine dobije broj 4....Da li društvo koje ocenom četiri nagrađuje skroz pogrešnu percepciju realnosti može da koriguje tu percepciju i skloni mrak sa očiju, ili sa ocenom četiri samo taj mrak još povećava. Iako nisam baš pobornik teorija zavera, ali možda se ovo sve radi i sa namerom, da se kod dece ne bi razvio kritički duh i da bi vlasti mogle preko TV da sipaju ljudima stvari u glavu koje oni hoće a da se niko ne upita u validnost tih stvari koje pričaju. Stvaranje zombi naroda.
Verujem da ova nije karakteristična samo za ovu našu zemlju, ali ovde imam živih primera i ne mogu da se načudim kako smo srljali u ovaj sistem koji je obećavao rešenje za sve loše stvari koje su bile u socijalizmu a ja mu ne vidim niti jednu jedinu prednost. Kada se pogleda bilo koji aspekt društva, nema jedne jedine stvari koja je bolja sad nego što je bila u vreme ono.
