Himna ljubavi

"Ako jezike čovečije i anđeoske govorim,
a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premeštam,
a ljubavi nemam,
ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tjelo svoje da se sažeže,
a ljubavi nemam,
ništa mi ne koristi.
Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.
Ljubav nikad ne prestaje,
dok će proroštva, jezici će zamuknuti, znanje će presušiti.
Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo; a kada dođe savršeno, onda će prestati je djelimično.
Kad bijah dijete. kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah;
a kad sam porastao čovjek, odbacio sam što je djetinjsko. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav."

Prijatelj sveta

Iz Idiota, Dostojevskog.

"...železnice. Jure, grme, pustoše i žure se, navodno, radi sreće čovečanstva! „Čovečansto postaje suviše bučno i industrijalizovano, malo je duhovnog mira“, žali se jedan mislilac koji se skloni od sveta. „Neka, ali lupa kola, koja gladnom čovečanstvu donosi hleb, možda je bolja od duhovnog mira“, odvraća mu pobednički drugi mislilac, koji putuje na sve strane, i napušta ga u taštini. Ja, gnusni Lebedev, ne verujem u kola koja dovoze hleb čovečanstu! Jer kola što dovoze hleb čovečanstvu, bez moralne osnove u postupku, sasvim hladnokrvno mogu da isključe znatan deo čovečanstva iz uživanja svega što ona dovoze, što se već i dešavalo...Prijatelj čovečanstva s labavom moralnom podlogom jeste ljudožder čovečanstva, a da i ne govorimo o njegovoj taštini, jer ako uvredite taštinu nekog od tih bezbrojnih prijatelja čovečanstva, on će zapaliti svet sa četiri strane iz sitne osvete..."

Slika i svet - Karl Gustav Jung

"Viša svest uslovljava pogled na svet. Svaka svest o uzrocima i namerama predstavlja začinjući poogled na svet. Svako povećanje iskustva i spoznaje znači dalji korak u razvoju pogleda na svet. A sa slikom, koju misleći čovek stvara o svetu, on menja i samog sebe. Onaj čovek čije se Sunce još okreće oko Zemlje, jeste drugačiji od onog čija je Zemlja satelit Sunca. Ne predstavlja uzaludno misao misao Đordana Bruna o beskrajnosti jedan on najvažnijih početaka moderne svesti. Čovek, čiji je kosmos vezan za empirej jeste drugačiji nego onaj čiji je Duh obasjala Keplerova vizija. Neko kome je nejasno, šta bi mogao biti rezultat dva puta dva, je drugačiji od onog, kome nema ništa nesumnjivije od apriori - istina matematike. Drugim rečima, nije svejedno, da li i kakav pogled na svet čovek ima, jer mi stvaramo ne samo sliku sveta, već retroaktivno ona takođe menja nas."

"Ako, dakle, ne stvorimo sliku sveta kao celine, onda mi ni sebe ne vidimo, koji smo ipak verna slika i prilika upravo ovog sveta. A samo u ogledalu naše slike sveta možemo sebe potpuno videti. Samo u slici, koju mi stvaramo mi se pojavljujemo. Samo u našem stvaralačkom delu, stupamo potpuno na videlo, i postajemo shvatljivi sebi kao celina. Nikad mi svetu ne postavljamo neo drugo lice do naše vlastito, i upravo to moramo zato i da činimo, da bismo sebe našli."