Ego

Nesigurni ljudi po pravila imaju jak ego. A istovremeno taj jak ego, je po definiciji ega, veoma lomljiv i nesiguran, samo što ego to ne misli tako za sebe.

Koje je doba?

Danas sam razmišljao o svojima dedi i babi, o Baki i Deši. Sećam se da oni, nekad kada su ustajali noću, ili se budili dok je još bio mrak, nisu pitali jedno drugo koliko je sati, nego, onako tiho, bunovno, "Koje je doba?"...To me je na neki način upitalo da oni verovatno kada su bili mali ili i stariji, nisu imali sat, ili nisu ni znali da gledaju na sat. Kada sam ja bio kod njih, imali su sat, i znali su da gledaju na njega, ali to noćno pitanje "Koje je doba?" me upućuje na to da to nije oduvek bilo tako. 

Slama

Voz, deti, pomoćnice, pajvan, jedek, štranka, prikrenuti...Ne mogu da se setim onog drvenog dela, pravljenog od drenovog drveta, sušenog na tavanu dugo vremena, koji se vezivao na kraj jedeka, i kroz koji su se proturale štranke, i zatezali se jedeci, dijagonalno, preko voza, da se voz ne raspe dok ne dođemo do kuće.

Kišne kapi

Kada sam bio mali, deda i baba su me vodili u polje. Oni bi usli u njivu, otisli daleko. Ja sam sedeo ispod prikolice. I slusao kako kisne kapi lupkaju - cccccccccccccccc... 

Mirno srećan

Danas sam gledao mirne jele kroz prozor - i bio sam i ja miran. Mirno srećan. Jako lep osećaj. 

Onda sam vozio do grada i video sam oblake a između njih plavo nebo - i bio sam miran. Mirno srećan. Lep osećaj.

Oblaci, jele i nebo. Malo je potrebno za mirno srećan mir, ali je opet puno potrebno da bi se to osetilo. To je (verovatno?) posledica toga što sam na neki način odustao od nekih većih ciljeva, ali to odustajanje nije pravo odustajanje nego je to odustajanje od patološke potrebe za ostvarivanje tih ciljeva i povezivanja sebe sa tim ciljevima - dakle ja ne odustajem, ali se trudim (nekad uspem, često ne uspem) da se sa njima nosim u miru, tj. da im pristupam mirno, bez moranja. Onda nekako kao nuzprodukt toga stanja, se javi i ovo mirno stanje gde u nekim momentima (nadam se i dužim) shvatim da je sve već ovde da sve imam i da je samo potrebno prihvatiti to pravim prihvatanjem. Nekad to neće da ide tako kao samo zamislio, pa se mora malo raditi na tome, pitati se zašto ne prihvatam nešto, zašto nešto objektivno lepo ne izaziva kod mene nikakav pozitivan efekat i to je poziv na promišljanje, rad, promenu...ali najbitniji je smirivanje, ne misliti da smo uvek u pravu, prihvatanje sebe, utišavanje ega.

Sve je istovremeno moguće i nemoguće

 Sve je moguće i sve je nemoguće. To znači da sve može da se desi, ali da puno toga nije u našoj moći - nemoguće je. To znači da ono što smo mi zamislili najčešće neće biti tako, ali će biti drugačije ne način na koji ni ne možemo da zamislimo - izgledaće skoro neverovatno. Realnost je mnogo raznolikija, mnogo polivalentnija nego što mi možemo da izmaštamo.

Svetlana Aleksijevič: Černobiljska molitva

U prethodnom postu sam se dotakao Svetlane Aleksijevič. Juče sam u biblioteci uzeo njen roman Černobiljska molitva. Danas mislim da ga vratim...Zašto? Doba je korone, ponovo rastu brojevi, i čitanje jedne ovakve knjige nije preporučljivo u ovom periodu. Knjiga je fantastična - ali strašna - i dok je čitam, ja osećam da drhtim od straha, suza...i ljubavi. I već sam ovom koronom psihički već iscrpljen i ova knjiga mi još povećava napetost. Ali ne mogu da je ostavim! Od sinoć kako je čitam, sam pored nje, pročitao velik broj referenci - vikipedijin članak o Černobiljskoj nesreći, o likvidatorima, o Pripjatu - napuštenom gradu pored Černobiljske nuklearne elektrane, na stolu mi stoji slika modela RMBK nuklarnog reaktora, shvatio sam kako radi (bar na principijelnom nivou). Mišići mi se grče od svega toga, osećam kako su mi ruke napete. Uzimam i ostavljam knjigu. Borim se sa njom. Ona me povlači u sebe, ja je guram od sebe. Malo ona prevagne, malo ja. Nije mi dobro da je čitam sada, možda kad se nekad smiri situacija. Ali ne mogu da je ostavim! Kako je moguće da knjiga ima toliki snagu? Na svakih par pročitanih strana ostavljam knjigu i idem da grlim i ljubim svoga sina - što iz ljubavi, što iz straha. Ego nestaje. Uplašen sam za život, i istovremeno sam zahvalan za njega. Koliko je veličanstven i krhak. Plašim se budućnosti. Molim se Bogu. Plašim se te ljudske želje da se igra Boga. A juče mi je bibliotekarka preporučivala da uzmem memoare ili putopise Svetlane Aleksijevič - možda je i ona pročitala ovu knjigu pa je znala kakva je, i možda me odvraćala od nje?! Knjiga mi stoji na stolu, uzeo bih da je čitam, ali se plašim. Možda ću je danas na silu vratiti u biblioteku...