Graditi na pesku

 Ovaj post je inspirisan mojim tumačenjem osećaja koji sam imao posle poslednje slave koju smo imali, 14.11.2025. Sveti Kozma i Damjan.

Iako su na slavi bili dragi ljudi, težina slave je bila nikakva. Šta podrazumevam pod težinom? Pa recimo da su slave koje je slavio moj deda imale težinu. Pa sam se upitao, a šta je tačno davalo težinu slavama moga dede, a nije bilo na slavi koju sam ja pravio? Težinu slavi je nešto moralo da da, tj. da u mom slučaju oduzme težinu.

Šta daje težinu i smisao u životu? Zašto uopšte izjednačavam težinu i smisao? Pa tako mi govori osećaj. Pod težinom ne mislim ovu fizičku težinu, možda bolje da je definišem da je težina ono što je suprotno od nestalnosti, prolaznosti, površnosti. Ne volim baš ovakve definicije, ali ovo mi je nova ideja pa je nisam još razradio.

Dakle, šta daje težinu nečemu?

1. Da je nešto teško za ostvariti.

2. Da je potrebno puno vremena da se nešto ostvari.

3. Scarcity - dakle da mora da bude oskudica nečega da bismo mogli da uživamo u tome, npr. ako od avgusta na Diva kanalu gledamo božićne jelke, naše jelka nam neće biti toliko lepa i interesantna. Hedonistička adaptacija. Treba je izbeći. Dakle, težinu daje oskudica nečega. Crtani filmovi koje smo gledali u Jugoslaviji su imali veću težinu zato što su bili retki, u odnosu na tone đubreta koje se vrti na bar 20tak crtanih kablovskih kanala. Možda to i nije sve đubre, ali ta količina i od onoga što je dobro, napravi đubre.

4. Post u svemu

5. Slow life

6. Fokusiranost na to što se radi, a ne da već razmišljamo o tome šta treba da uradimo u budućnosti, da razmišljamo o budućim mogućim, stvarnim i nemogućim scenarijima. 

7. To što radim i gradim treba bude utemeljeno na nečemu neprolaznom - zemlji, kući, prirodi, životu, Bogu.

Greh iz straha, a bez ljubavi

 Kada grešimo, pa se postidimo toga - to je ok, tu već imamo korektiv, imamo povratnu informaciju da nešto nismo dobro uradili i da ćemo se toga sledeći put setiti da ne radimo to, imamo potrebu da se izvinimo. S tim što sad tu treba malo bolje definisati ispravan stid od patološkog stida, da li je stid usvojen kroz kulturu ili nasleđe itd. Ali nisam hteo da pričam o ovoj vrsti, lakšeg, greha.

Hteo bih da pričam o težem grehu. O grehu koji počinimo zato što mislimo da smo u pravu i za koji ne osećamo nikakav stid, čak nam i prija kada to svoje grešno delo sprovedemo do kraja, i još više grešimo ako se ispostavi da smo bili u pravu. E tu je zezancija, zato što nemamo povratnu informaciju stida o tome. I tu nam jedino pomaže racio - ako nam ga je u svojoj veri u ispravnost išta ostalo. Prvo da shvatimo da grešimo. Što je jako teško. A još teže je da, iako smo shvatili, kažemo sebi da ne treba da radimo to grešno delo, i ono se najčešće i ne prekine našom voljom, nego se ono po automatizmu nastavlja da se izvršava. I svaki sledeći put kada se javi ista situacija koja okida projavu tog greha, mi ćemo da upadnemo u zamku. Ovakva vrsta greha je jako teška za iskorenjivanje, čak do te mere da knjige u kojima starci iznose svoja iskustva, da jedino Bog može svojom silom da nas oslobodi takve vrste greha. A takvih greha je puno u nama. Makar u meni. Ja sam se danas pomolio pred Hristovom ikonom i zamolio ga da mi pomogne da se oslobodim greha koji je duboko u meni i za koga znam da će se opet pojaviti, da ne mogu sam da ga rešim, da znam na racionalnom nivou da grešim, da osećam da grešim na duhovnom nivou, da vređam Boga, Sina i sina, i sebe i da u takvom mom delu greha nema ljubavi uopšte. A ako se nešto čini iz straha a ne ljubavi, to je greh sigurno. I znam da će on opet biti aktiviran, da će moja reakcija da bude totalno neadekvatna kada se opet pojavi situacija koja automatski pokreće moju lošu, grešnu reakciju.