Mirno srećan

Danas sam gledao mirne jele kroz prozor - i bio sam i ja miran. Mirno srećan. Jako lep osećaj. 

Onda sam vozio do grada i video sam oblake a između njih plavo nebo - i bio sam miran. Mirno srećan. Lep osećaj.

Oblaci, jele i nebo. Malo je potrebno za mirno srećan mir, ali je opet puno potrebno da bi se to osetilo. To je (verovatno?) posledica toga što sam na neki način odustao od nekih većih ciljeva, ali to odustajanje nije pravo odustajanje nego je to odustajanje od patološke potrebe za ostvarivanje tih ciljeva i povezivanja sebe sa tim ciljevima - dakle ja ne odustajem, ali se trudim (nekad uspem, često ne uspem) da se sa njima nosim u miru, tj. da im pristupam mirno, bez moranja. Onda nekako kao nuzprodukt toga stanja, se javi i ovo mirno stanje gde u nekim momentima (nadam se i dužim) shvatim da je sve već ovde da sve imam i da je samo potrebno prihvatiti to pravim prihvatanje. Nekad to neće, pa se mora malo raditi na tome, pitati se zašto ne prihvatam nešto, zašto nešto objektivno lepo, ne izaziva kod mene nikakav pozitivan efekat i to je poziv na promišljanje, rad, promenu...ali najbitniji je smirivanje, ne misliti da smo uvek u pravu, prihvatanje sebe, utišavanje ega.

Sve je istovremeno moguće i nemoguće

 Sve je moguće i sve je nemoguće. To znači da sve može da se desi, ali da puno toga nije u našoj moći - nemoguće je. To znači da ono što smo mi zamislili najčešće neće biti tako, ali će biti drugačije ne način na koji ni ne možemo da zamislimo - izgledaće skoro neverovatno. Realnost je mnogo raznolikija, mnogo polivalentnija nego što mi možemo da izmaštamo.

Svetlana Aleksijevič: Černobiljska molitva

U prethodnom postu sam se dotakao Svetlane Aleksijevič. Juče sam u biblioteci uzeo njen roman Černobiljska molitva. Danas mislim da ga vratim...Zašto? Doba je korone, ponovo rastu brojevi, i čitanje jedne ovakve knjige nije preporučljivo u ovom periodu. Knjiga je fantastična - ali strašna - i dok je čitam, ja osećam da drhtim od straha, suza...i ljubavi. I već sam ovom koronom psihički već iscrpljen i ova knjiga mi još povećava napetost. Ali ne mogu da je ostavim! Od sinoć kako je čitam, sam pored nje, pročitao velik broj referenci - vikipedijin članak o Černobiljskoj nesreći, o likvidatorima, o Pripjatu - napuštenom gradu pored Černobiljske nuklearne elektrane, na stolu mi stoji slika modela RMBK nuklarnog reaktora, shvatio sam kako radi (bar na principijelnom nivou). Mišići mi se grče od svega toga, osećam kako su mi ruke napete. Uzimam i ostavljam knjigu. Borim se sa njom. Ona me povlači u sebe, ja je guram od sebe. Malo ona prevagne, malo ja. Nije mi dobro da je čitam sada, možda kad se nekad smiri situacija. Ali ne mogu da je ostavim! Kako je moguće da knjiga ima toliki snagu? Na svakih par pročitanih strana ostavljam knjigu i idem da grlim i ljubim svoga sina - što iz ljubavi, što iz straha. Ego nestaje. Uplašen sam za život, i istovremeno sam zahvalan za njega. Koliko je veličanstven i krhak. Plašim se budućnosti. Molim se Bogu. Plašim se te ljudske želje da se igra Boga. A juče mi je bibliotekarka preporučivala da uzmem memoare ili putopise Svetlane Aleksijevič - možda je i ona pročitala ovu knjigu pa je znala kakva je, i možda me odvraćala od nje?! Knjiga mi stoji na stolu, uzeo bih da je čitam, ali se plašim. Možda ću je danas na silu vratiti u biblioteku...

Kolo Kolo

Kada je ono Crvena Zvezda igrala za titulu prvaka sveta protiv južnoameričkog tima Kolo Kolo. 1991. godine. Utakmica je počinjala u, za nas, tada decu, sitno vreme. Negde oko 3 - 4 ujutro! Roditelji nam nikad ne bi dali da ustanemo tako rano i gledamo televiziju - i inače nam nisu dali puno da gledamo, ali je ovo bio izuzetak. I oni su bili ustali da gledaju. Sećam se da je u sobi bilo onako, hladnjikavo, pošto se peć, kreka, već bila ugasila i ohladila. Svi smo uzeli ćebad i gledali. Ja sam tad imao 15 godina, moj brat Velimir 12, majka 41, taja 43 (ja sad imam 44, uskoro ću i 45). To je sve bilo jako čarobno. Nije ta utakmica bila onako zanimljiva i bitna kao one koje je Zvezda igrala sa Bajernom i Olimpikom, ali zbog tog čudnog vremena početka, je se sećam. 

Čudo kako su sve te lepe, da ne kažem najlepše stvari, dešavale paralelno sa onim najlošijim - ratom, sankcijama, inflacijom, raspadom države i svim derivatima tih zala - strahom, mržnjom, ludilom, slepilom, nemaštinom, užasom, ubijanjima, smrtima, lista je nepregledna. Posle tog vrhunca, koji je već bio ukaljan zlom, do dana današnjeg - a od tad je prošlo, evo već 30 godina - sem pojedinih trenutaka - sve ovo do sad je drugorazredno vreme i život. Ima čak i knjiga ukrajinske spisateljice Svetlane Aleksijevič, zove se Secondhand Time - Drugorazredno vreme, i slika koja oslikava taj (ovaj život):

Stavio sam ovu sliku, pošto ona jako dobro oslikava ono osećanje koje i ja imam. Svako zna kakav je osećaj u gradskom autobusu - čak i kad nije gužva. Ovde čak i pada kiša napolju. Autobus star, kaljav, u raspadu. I ideš negde, a misli su ti izgubljene u nečem sasvim desetom - pokušavaš da stvoriš osećaj da nisu u tom autobusu. Kao i ova žena. Njen pogled kao da se pita - šta je sve ovo, šta ja radim tu, gde idem, i šta me čeka. Njena seta. Njena izolovanost od ostalih ljudi - ljudi su u autobusu ali je čovek i u prepunom autobusu sam. I ta njena belina - kao čista duša koja ne pripada ovom svetu - u crnom uprljanom autobusu, kao, recimo, simbolu, reke, prljave i smrdljive, na kojoj plovi, pluta tihi čamac, sa dušom koju prevozi. I nigde kraja toj reci...