Između gordosti i zavisti

Imam utisak da se čovek ceo život klacka između gordosti i zavisti.

Povratak dozivljaju

Danas dok sam citao jednu knjigu, mi je palo na pamet, kako sam prvu polovinu zivota proveo citajuci knjige i uceci, da bih mogao da shvatim zivot, sebe, druge i svet, zakone po kojima se sve to odvija, da bih sada drugu polovinu zivota proveo pokusavajuci da zaboravim sve to sto sam naucio da bih se, nekad, opet, mozda, vratio onom inicijalnom, decijem dozivljaju sveta, punoce iskustava, detalja i dozivljaja, koji su mi knjige, znanje i "razumevanje?!!" (da li je to uopste bilo razumevanje?) oduzele posmatranjem odvojenih delova tog sveta, i shvatanjem sta je to "under the hood" - ispod haube. Do zadovoljavajuceg odgovora na pitanja razumevanja nisam dosao, video sam da ima raznih delova, masnih, nauljenih, jasnih i manje jasnih, koji stekecu, vrte i pokrecu celu tu masinu (od kojih me vecina nije impresionirala, bar ne sustinski), a izgubio sam onaj dozivljaj novog, nepoznatog, lepog, radosnog - to je dozivljaj deteta koje gleda vrapca, dugu, strelu kako leti, vatru kako gori, svitanje, prasinu kako leti na zraku sunca, hvata pahulje snega jezikom. Hocu taj dozivljaj nazad!

Nestanak straha od smrti suštinskim prihvatanjem njene neminovnosti

Ono što znamo više ne okupira naše misli i energiju - ne plaši nas. Pod "znamo" mislim na suštinski osećaj da je to nešto što suštinski, svojim telom, bićem, osećanjima, a i mislima (mada ovo poslednje nije nužno potrebno) znamo.
Ako nešto mislimo da znamo umom, a ne znamo osećanjima i telom, ili su čak osećanja i um u suprotnosti - tu se hvataju naše sumnje i strahovi.

Evo mog primera:"Prestao sam da se plašim smrti. Za mene je pitanje smisla rešeno. Kako se to desilo? Kako sam prestao da se plašim smrti? Smrt oca je razbila iluziju koje je moje interno dete imalo i nadalo se besmrtnosti, ali je istovremeno znalo da to baš nije tačno, pa je živelo u nekom raskoraku. Moje dete je na telesnom nivou doživelo smrt bliske osobe, ali je istovremeno i preživelo to - npr. kada su ljudi dolazili da izjave saučešće, ja sam na tom nivou, nivou deteta, osećao baskonačnu utehu. Znači dete se oslobodilo iluzije, videlo je da bol može da se podnese, da postoje mehanizmi koje može da iskoristi za zaštitu od bola, da su ljudi tu da pomognu ako treba. Izgubio sam detinjastu iluziju o besmrtnosti. Ali sa gubljenjem te iluzije mogu mnogo lakše da prihvatim smrt. Ne plašim je se više. Doživljavam je kao normalnu pojavu."

Našao sam nešto slično kod Alana Watts-a u knjizi "The book on the taboo against knowing who you are":

"This is no more saying that we ought not to fear death than I was saying that we ought to be  unselfish. Suppressing the fear of death makes it all the stronger. The point is only to know, beyond any shadow of doubt, that "I" and all other "things" now present will vanish, until this knowledge compels you to release them—to know it now as surely as if you had just fallen off the rim of the Grand Canyon."