Shvatio sam da sam postao protivnik generalizacija. A to bi znacilo da sam postao protivnik i mudrosti, posto "mudri" saveti su recimo neka destilovana "istina" koju smo mi spoznali u svome zivotu. Pa posto se te dve stvari potiru - generalizacija i mudrost - dosao do zakljucka da je bolje cutati i ne davati nikakve savete, sem kad sam eksplicitno pitan za misljenje. Znam da ce to biti tesko, ali eto...
Zasto sam postao protivnik generalizacije? Zato sto sam shvatio da je svaka situacija posebna i da je svaki covek poseban, i da davanje generalnih saveta nece imati koristi ili ce imati cak i stete, a moze i da ima neku korist, ali je to korist pre slucajna, nego sistemska. Na to razmisljanje me je navelo moje iskustvo sa zlaticama u krompiru. Naime, imao sam zlatice u krompiru. A posto nisam nikakav poljoprivrednik, moje generalizovano znanje se zasnivalo na tome da je potrebno da se koristi neki opsti insekticid, i da je dovoljno kupiti insekticid da bi se pobile zlatice. Ali to nije bilo tacno, posto za zlatice postoji specijalni insekticid bas za njih. Tako da bih opstim insetkicidom samo jos dodatno zatrovao krompir, a ne bih se resio zlatica. Dakle, nema generalnih resenja!!!
Druga stvar je da je nase znanje, tj. nas model realnosti uvek manje i manje slozeno, nego sto je slozena realnost. To opet znaci da mi u svakom momentu imamo nepotpun model realnosti. I davanje suda o realnosti, na osnovu modela, je uvek manje vise osudjeno na propast, posto mi opet uvodimo odredjenu generalizaciju u nas odgovor, koliko god se trudili da on bude specifican, ali ne moze, posto je realnost ipak slozenija (specificnija) u odnosu na nas interni model (koji drzimo u glavi) i na osnovu koga jedino mozemo da donosimo zakljucke. Ovo naravno moze da dovede u tesku neodlucnost, ali takodje moze i da dovede i do manje pogresnih sudova, koraka ili odluka. Pogotovo je danas u rekao bih prilicno slozeno vreme tesko imati stvarni model realnosti ili oblasti realnosti, posto je realnost podlozna mnogim uticajima, brzim promenama itd. Naravno, inzenjerski pristup bi bio da se donese dovoljno dobro resenje, na osnovu informacija koje imamo, ali ja samo zelim da kazem da covek treba da bude rezervisan kod primenjivanja opstih principa na pojedinacne slucajeve. Mislim da je bolje cutati i drzati svoje misljenje za sebe. Manje je stete od toga, nego sto bi bilo koristi da se to misljenje iznese sa 100% vere u njega. Tako da ja, iako mi to nekad zvuci debilno, uz sve sto kazem, imam ako ne zivi, a ono interni samogovor, da je to samo moje misljenje, zasnovano na ogranicenom setu informacija i da ono moze jedino da bude to - moje misljenje.
Ja razumem da je za neke uloge potrebno donositi odluke sa ogranicenim setom informacija, i da je preveliko oklevanje, u ocekivanju skupljanja dodatnih informacija, losije nego da se izvede akcija(odluka) kakva god da je, i ne zelim ovim da potenciram neodlucnost. Samo zelim sebi da kazem da se smirim sa generalizacijama i prividom mudrosti.
Zasto sam postao protivnik generalizacije? Zato sto sam shvatio da je svaka situacija posebna i da je svaki covek poseban, i da davanje generalnih saveta nece imati koristi ili ce imati cak i stete, a moze i da ima neku korist, ali je to korist pre slucajna, nego sistemska. Na to razmisljanje me je navelo moje iskustvo sa zlaticama u krompiru. Naime, imao sam zlatice u krompiru. A posto nisam nikakav poljoprivrednik, moje generalizovano znanje se zasnivalo na tome da je potrebno da se koristi neki opsti insekticid, i da je dovoljno kupiti insekticid da bi se pobile zlatice. Ali to nije bilo tacno, posto za zlatice postoji specijalni insekticid bas za njih. Tako da bih opstim insetkicidom samo jos dodatno zatrovao krompir, a ne bih se resio zlatica. Dakle, nema generalnih resenja!!!
Druga stvar je da je nase znanje, tj. nas model realnosti uvek manje i manje slozeno, nego sto je slozena realnost. To opet znaci da mi u svakom momentu imamo nepotpun model realnosti. I davanje suda o realnosti, na osnovu modela, je uvek manje vise osudjeno na propast, posto mi opet uvodimo odredjenu generalizaciju u nas odgovor, koliko god se trudili da on bude specifican, ali ne moze, posto je realnost ipak slozenija (specificnija) u odnosu na nas interni model (koji drzimo u glavi) i na osnovu koga jedino mozemo da donosimo zakljucke. Ovo naravno moze da dovede u tesku neodlucnost, ali takodje moze i da dovede i do manje pogresnih sudova, koraka ili odluka. Pogotovo je danas u rekao bih prilicno slozeno vreme tesko imati stvarni model realnosti ili oblasti realnosti, posto je realnost podlozna mnogim uticajima, brzim promenama itd. Naravno, inzenjerski pristup bi bio da se donese dovoljno dobro resenje, na osnovu informacija koje imamo, ali ja samo zelim da kazem da covek treba da bude rezervisan kod primenjivanja opstih principa na pojedinacne slucajeve. Mislim da je bolje cutati i drzati svoje misljenje za sebe. Manje je stete od toga, nego sto bi bilo koristi da se to misljenje iznese sa 100% vere u njega. Tako da ja, iako mi to nekad zvuci debilno, uz sve sto kazem, imam ako ne zivi, a ono interni samogovor, da je to samo moje misljenje, zasnovano na ogranicenom setu informacija i da ono moze jedino da bude to - moje misljenje.
Ja razumem da je za neke uloge potrebno donositi odluke sa ogranicenim setom informacija, i da je preveliko oklevanje, u ocekivanju skupljanja dodatnih informacija, losije nego da se izvede akcija(odluka) kakva god da je, i ne zelim ovim da potenciram neodlucnost. Samo zelim sebi da kazem da se smirim sa generalizacijama i prividom mudrosti.
