Grlica

Kada čujem kako grlica peva, a onako, joj nije baš vreme, tipa sada, srce mi brže zakuca, i osetim neku milinu koja se iz stomaka razleže po celom biću. Podseća me na onaj period godine, kada posle duge zime, dođe proleće, sneg se polako topi, sunce duže sija, čuje se žubor vode koja se slika sa krovova, nabubrele viseće rese lešnika, prelamanje svetlosti kroz kapljice vode i snega, i zvuk, pevanje, grlice. 

Pozitivan uticaj na druge ljude

Kakav je to uticaj i na koji način se taj uticaj ostvaruje, da ljudi koji su pod dejstvom tog uticaja, žele da se promene na bolje, da budu bolji ljudi, ili budu bolji u nečemu što rade?

Danas sam na facebook-u video svoju profesoricu fizičkog Miru Trifunov, i kada sam razmišljao o njoj, shvatio sam da je ona u celoj gimnaziji od svih profesora jedina imala uticaj na mene (i dobar deo razreda) da budemo bolji. Ostali nastavnici su većinom bili ok, i naravno da smo i kod njih i od njih naučili dosta, ali niko od njih, bar mene lično, nije inspirisao, gurao, navodio da budem bolji nego od onog minimuma koji je bio potreban da bih dobio dobru ocenu.

Kakav je to bio uticaj i kako je on nastao? Profesorica Mira Trifunov je bila poštena, stroga, ali na dobar i pošten način, tražila je puno od nas, ali je bila dobra sa nama. Nije volela one koji se izvlače, ali ih nije zbog toga martretirala, a ostale je drilovala i tražila da se radi. To je tako bilo u prvoj i drugoj godini, da bi na trećoj i četvrtoj ona samo pogledala iz hodnika na spratu i videla nas kako smo se već sami organizovali tako da ona često nije ni vodila čas. Sećam se da smo posle nekih predmeta trčali na fizičko, samo da nam čas traje duže. Ja sam u četvrtoj godini išao na duple časove fizičkog, imao sam neke rupe u rasporedu, tako da sam išao u salu, ko god da je imao čas, i ja sam radio sa njima.

Pored svojih redovnih aktivnosti, ona je bila razredni starešina, i njen razred je bio jako dobar. Zimi se bavila organizacijom i izvođenjem klizanja u dvorištu škole, tako da smo mi u gimnaziji zimi preko raspusta imali klizalište. Ona je trener u Atletskom klubu "Maraton" iz Sombora. Vidim na facebook-u da vodi đake u Beč, druga tura na zimovanje. Takođe, koliko sam shvatio, uspela je i da se izbori i za proširenje sale za fizičko.

Razmišljajući o njoj sam se upitao - zašto je ona sve to radila? Mogla je da ništa od toga ne uradi, nego da sedi kod kuće i pije kafu? Odakle joj motivacija za sve to?

Palo mi je na pamet da je radila to zato što joj je to bilo važno! I da tim stavom, da je važno kako ćemo da preskočimo kozlić, da je važno da li ćemo pošteno da odradimo neku vežbu u parteru, da je važno kako ćemo da se izvrtimo u razboju (i ona nam je na primeru pokazivala!), ona nas je "terala" da se trudimo, i nekako smo svi usvojili taj stav i trudili se maksimalno.

Kako je neko tako aktivan, i ostavlja puno dobrog iza sebe i ima tako pozitivan uticaj na ljude i okruženje? Jedna stvar je da je to osobi autentično stalo do toga i da onda ona to širi oko sebe, a druga je, rekao bih, da su toj osobi važni i ti ljudi na koje ona širi svoj uticaj, da na neki način ta osoba voli te ljude, kao što je profesorica Mira Trifunov volela svoje đake, rekao bih?

I na kraju pitanje, šta je važno za mene?

Iz knjige "Sila dobrote" Danijela Golemana

"Gradimo put i put gradi nas" - fenomenalno! Meni je ovo sustina. Mi kada imamo neki cilj, mi ga nekako sebi zacrtamo i mislimo da je on vazan, i idemo prema njemu, ali iduci ka tom cilju mi se MENJAMO, pa se uz put menja i definicija naseg cilja, i kad dodjemo do njega, on nam jeste i dalje vazan, ali posto smo mi drugaciji, cilj je za nas drugaciji. Dobro je imati cilj, da bismo gradeci put ka tom cilju, gradili sebe. Slobodno bih rekao da su ciljevi u stvari maskirane forme nase zelje za rastom.

Sa jednog Zoranovog predavanja

Prijatelj = alternativni Odrasli (u TA terminima)