Da li je moguce da je zivot u stvari potraga za izgubljenim, nevinim, bezbrinim, dozivljajima iz detinjstva? Naravno da se zivot moze provesti i na drugaciji nacin, ali da li su ti ostali nacini "zadovoljavajuci"?
Setao sam danas ulicom. Napolju je bio sneg. Prosao sam pored komsijine cuprije sa koje sam se kao decak spustao sankama, pre 30tak godina. Kakav sam flashback imao! Kao da sam sebe video kako se spustam. Video sam gustinu snega, sanke, neociscen put - tada jos nije tom ulicom prolazilo toliko automobila. Zamalo su mi krenule suze. Morao sam dosta da se kontrolisem da bih prebacio misli na neku drugu temu. Naravno, znam razne tehnike, i razna objasnjenja kako da se izborim sa "down" osecanjima, i mogu skoro uvek da ih proimenim - morao sam da naucim to, ali…Sta nije u redu sa tom slikom detinjstva? Razumljivo je da zalim za njom, ali ne smem sebi da dozvolim da razmisljam o njoj, posto me nemogucnost povratka i izvesnost protoka vremena i promena, dovodi do tuge i depresije.
Naravno, kao neki racionalni odgovor bi bio - ok, pronadji sta je u toj slici bitno za tebe, koja je sustina te slike i probaj da je rekonstruises u realnom, tekucem vremenu. Ali imam dosta pesimisticna ocekivanja o mogucnosti ostvarenja toga…Glavna stvar koja mi to ometa je racio. On previse kalkulise. Ne dozvoljava stanje "nekalkulisanosti". Kao kod Ekart Tole-a, mozak je od sluge (alata) postao gospodar. Sa 10 godina sam imao manje mozga i lakse sam mogao da upadnem u flow. Lakse sam mogao da ga ne cujem. Lakse sam mogao da se prepustim situaciji. Nisam imao briga. Mama i tata su radili i bili zadovoljni, dolazili su kuci, to je bilo 80ih, i drzava je bila manje vise normalna. Oni su bili bezbrizniji nego ja sad(ili ja to sebi tako opisujem, ko zna, mozda i njima nije bilo lako?). A moje zelje su bile samo da se igram! Da pravim iglo, da se sankam, da gledam vatru kako gori u Kreki Veso, idem u skolu, gledam kako pada sneg, prolecuci preko snopa svetlosti ulicne svetiljke. Nisam razmisljao o smislu toga, ucinkovitosti toga, potrebi toga. Nisam sumnjao, nisam preispitivao, nisam vrednovao, nisam imao sud... Takodje me niko nije ni gnjavio oko toga. Mogao sam da budem bezbrizan. Mogao sam da se prepustim (cak ne ni na silu, da ja sad nesto sebi kazem, vidi kako lep sneg, nego je to bilo prirodno, da ne kazem, instinktivno, stanje!!!).
Sad na netu pronalazim neku super cool teoriju - mindfulness. Da li je to to? Jel se to mozda prevodi sa svesnost? (zar nije to conciousness?). Koja je to teorija\praksa koja dovodi do tog stanja?
Jedino sto mi pada na pamet je (sic!) ono sto znam :-) Da je pravi uspeh hriscanina da bude dete - da dozivljava svet kako dete, posto je to cist dozivljaj. Blago niscima duhom, njihvo je carstvo nebesko. To niscima duhom moze da se tumaci - cistog srca, dobri, kao deca(valjda?). Dakle, to osecanje, bezvremenosti, radoznalosti, otvorenosti, mira, ljubavi(da, ljubav od roditelja, baba i deda, cak imam utisak i da je i drzava na neki svoj cudan nacin tada pokazivala neku vrstu zainteresovanosti - stalo joj je do mene, dok danasnju drzavu ne zanimam ni u kom aspektu, imam utisak da bi samo htela da me se otrese).
Blazenstvo detinjstva. Blazanstvo…i opet pitanje - da li je moguce blazenstvo bez detinjstva? Za vernike mozda. A za mene? Racionalni pristup opisan gore!!! Damn! Necu...
Setao sam danas ulicom. Napolju je bio sneg. Prosao sam pored komsijine cuprije sa koje sam se kao decak spustao sankama, pre 30tak godina. Kakav sam flashback imao! Kao da sam sebe video kako se spustam. Video sam gustinu snega, sanke, neociscen put - tada jos nije tom ulicom prolazilo toliko automobila. Zamalo su mi krenule suze. Morao sam dosta da se kontrolisem da bih prebacio misli na neku drugu temu. Naravno, znam razne tehnike, i razna objasnjenja kako da se izborim sa "down" osecanjima, i mogu skoro uvek da ih proimenim - morao sam da naucim to, ali…Sta nije u redu sa tom slikom detinjstva? Razumljivo je da zalim za njom, ali ne smem sebi da dozvolim da razmisljam o njoj, posto me nemogucnost povratka i izvesnost protoka vremena i promena, dovodi do tuge i depresije.
Naravno, kao neki racionalni odgovor bi bio - ok, pronadji sta je u toj slici bitno za tebe, koja je sustina te slike i probaj da je rekonstruises u realnom, tekucem vremenu. Ali imam dosta pesimisticna ocekivanja o mogucnosti ostvarenja toga…Glavna stvar koja mi to ometa je racio. On previse kalkulise. Ne dozvoljava stanje "nekalkulisanosti". Kao kod Ekart Tole-a, mozak je od sluge (alata) postao gospodar. Sa 10 godina sam imao manje mozga i lakse sam mogao da upadnem u flow. Lakse sam mogao da ga ne cujem. Lakse sam mogao da se prepustim situaciji. Nisam imao briga. Mama i tata su radili i bili zadovoljni, dolazili su kuci, to je bilo 80ih, i drzava je bila manje vise normalna. Oni su bili bezbrizniji nego ja sad(ili ja to sebi tako opisujem, ko zna, mozda i njima nije bilo lako?). A moje zelje su bile samo da se igram! Da pravim iglo, da se sankam, da gledam vatru kako gori u Kreki Veso, idem u skolu, gledam kako pada sneg, prolecuci preko snopa svetlosti ulicne svetiljke. Nisam razmisljao o smislu toga, ucinkovitosti toga, potrebi toga. Nisam sumnjao, nisam preispitivao, nisam vrednovao, nisam imao sud... Takodje me niko nije ni gnjavio oko toga. Mogao sam da budem bezbrizan. Mogao sam da se prepustim (cak ne ni na silu, da ja sad nesto sebi kazem, vidi kako lep sneg, nego je to bilo prirodno, da ne kazem, instinktivno, stanje!!!).
Sad na netu pronalazim neku super cool teoriju - mindfulness. Da li je to to? Jel se to mozda prevodi sa svesnost? (zar nije to conciousness?). Koja je to teorija\praksa koja dovodi do tog stanja?
Jedino sto mi pada na pamet je (sic!) ono sto znam :-) Da je pravi uspeh hriscanina da bude dete - da dozivljava svet kako dete, posto je to cist dozivljaj. Blago niscima duhom, njihvo je carstvo nebesko. To niscima duhom moze da se tumaci - cistog srca, dobri, kao deca(valjda?). Dakle, to osecanje, bezvremenosti, radoznalosti, otvorenosti, mira, ljubavi(da, ljubav od roditelja, baba i deda, cak imam utisak i da je i drzava na neki svoj cudan nacin tada pokazivala neku vrstu zainteresovanosti - stalo joj je do mene, dok danasnju drzavu ne zanimam ni u kom aspektu, imam utisak da bi samo htela da me se otrese).
Blazenstvo detinjstva. Blazanstvo…i opet pitanje - da li je moguce blazenstvo bez detinjstva? Za vernike mozda. A za mene? Racionalni pristup opisan gore!!! Damn! Necu...
