Životni pobednik

Čitajući "Životni pobednik", knjigu Mjuriel Džejms i Doroti Džongvard, naleteo sam na referencu na jedan članak iz TA Žurnala (TAJ) iz aprila 1972. sa naslovom:

"What do you do when your script runs out?"

Pošto slučajno imam na CDu taj članak, pročitah ga i evo poente priče:

"Constructive goals are essential for developing a winner script for her remaining life's time.
Goals are more likely to be winner goals if they are based on the reality of talents and potentials of the woman. Vocational and educational consuling are often neccessary to help establish these data. She needs to work hard gathering realistic, Adult information about herself and her possibilities. Her therapy "homework" is centered around gathering this information and setting and reaching goals."

Jeste da se radi o ženi, i šta ona da radi kada njen script "istekne", ali mislim da se ovde radi o generalno dobro receptu kako da se napravi pobednički script.

Nastavak o relativnoj i apsolutnoj vrednosti

Istražujući i družeći se sa ljudima koji mi otrkivaju svoje svetova, naleteo sam na Vitgenštajna. I drugi pdf koji sam krenuo da čitam je već uveo pitanje apsolutne i relativne vrednosti. Pošto mislim da je važan pažnje kačim ga u ovom blogu, ako skontam kako se to radi kroz ovaj alat.

Link na dokument je ovde.

Samo jedan kratak pasus, koji me totalno razvalio, a uzet iz gornjeg dokumenta:

"Etika, ukoliko proističe iz želje da se kaže nešto o krajnjem smislu života, apsolutnom dobru,
apsolutnim vrednostima, ne može biti nauka. Ono što ona govori ne dodaje ništa našem
znanju o svetu u bilo kom smislu. Pa ipak, ona je svedočanstvo o jednoj sklonosti ljudskog
uma koju ja lično ne mogu a da duboko ne poštujem i ne bih je, po cenu mog života, izložio
podsmehu."

Dragon Age Origins

Parafraziran citat iz igre: "Važnost neke stvari zavisi od perspektive iz koje se ta stvar posmatra."
Wow. To znači, da ako je nekome nešto jako važno, drugome ta ista stvar može da izgleda potpuno nevažna. Opet se zalazi u zona nemanja apsolutnih vrednosti. A to opet znači da je čovek mera svih stvari!!! Uf bre, kako to zvuči.

Izgleda da se iz te podele mogu da se izvuku neki generalni pravci:
1. Pojedinac kao mera stvari.
2. Postojanje apsolutnih vrednosti.
3. ? sigurno ima još pravaca ?

Čim sam ovo napisao, odmah sam se setio Braće Karamazova i priče Ivana Karamazova na istu temu. Neverovatno kako je Dostojevski to napisao.

Što se mene lično tiče, ako pretpostavim postojanje ta 2 pristupa, ne sviđa mi se ni jedan. Postojanje apsolutnih vrednosti vodi ka neslobodi, tj. nekakav spolnji faktor(van čoveka) diktira vrednosti, šta treba. šta ne treba, šta je dobro, šta nije dobro, šta se sme i šta se ne sme. Na drugom kraju spektra ako je pojedinac mera stvari, i on određuje šta je važno a šta nije važno (bitno?) to vodi ka narcizmu, sujeti, nemogućnosti prihvatanja drugih ljudi(hmm ovo bi trebalo razraditi, tj. pojasniti šta je tu loše ako je čovek mera stvari).
Ako posmatram samo sebe i kako ja doživljavam to pitanje, ja sam negde između te dve krajnosti. Mada je malo čudno kako te dve krajnosti mogu da koegzistiraju, pošto su isključive, to su babe i žabe, "eksluzivno ili", tj. oko jedne ili oko druge može da se oformi neka subkategorija, ali ne vidim (trenutno :-) ) kako uopšte nešto može da se nađe u preseku te dve kategorije.

Torba kao ogledalo

Imam 33 godine.

Evo necenzurisanog sadržaja moje torbe, koje je stalno uz mene, kada idem na posao, sa njega, po gradu.

Stvari koje su uvek u njoj:
- kafetin (lek protiv jače glavobolje)
- šumeće tablete magnezijuma(protiv slabije glavobolje)
- vlažne maramice za nedaj-bože
- uputstvo za novi transecnd USB hard diks -> pravim digitalnu biblioteku
- papirne maramice
- zdravstvena knjižica
- konac za zube

U glavnoj pregradi:
- drvene bojice
- hemijska olovka (skoro potrošena)
- kesa u koju svako jutro stavim jabuku kada idem na posao
- zaostali račun za krem kafu (mmmmm...) iz Greenet Kafea
- "Životni pobednik" - Mjuriel Džejms i Doroti Džongvard - knjiga iz TA u izdanju Psihopolisa
- scrapbook - sveska u koju pišem kada mi nešto podne na pamet, planovi, ideje, rasporedi
- "Report on Project Management in NASA" - našao link sa Peter Norvigovog sajta. Director of research in Google. Wow :-) preterani gari.
- note iz kojih sam sa horom Sveti Georgije pripremao koncert u Kotoru, leto 2009. i iz kojih pripremamo i kompozicije za Božićni koncert.
- kišobran
- i hit, juče ga našao na desktopu svoga računara na poslu, rad "The Role of Deliberate Practice in the Acquisition of Expert Performance" autora K. Anders Ericsson, Ralf Th. Kramp and Clemens Tesch-Romer. Link na njega opet našao na Norvigovom sajtu.

"Život umije biti lijep". Pogotovo subotom poslepodne, kada i pišem ovo. A napolju se namešta da padne sneg. Cool ;-)))

Uveren sam da ova torba opisuje mene u dobroj meri. Kao što se vidi, u spisku nisam naveo "cojones" hehe.

Pre svega život

Često mi se desi da odlutam, ali na svu sreću, ponekad se nešto desi u životu pa me prosvetli i podseti me na pravi put. Radi se o pitanju, šta je najvažnije u životu. Ne šta je smisao života, nego upravo to, šta je najvažnije u životu. I kratak odgovor: najvažniji je život, u svom biološkom smislu.

A evo i dokaza za tu tvrdnju. Neverovatno koliko smo opterećeni gomilom, a u poslednje vreme ta gomila raste i raste, stvari koje nas bomarduju sa svih strana, koje ulete u život i kažu "Ja sam najvažnija". Pa nam je onda važan posao, koliku platu imamo, da li možemo da se pohvalimo sa nečim, da li smo bili na nekom letovanju, da li imamo auto, kuću, stan, decu, ženu, fakultet, mainstream život ili offstrem život i trilion drugih stavri. Pa smo onda još dodatno opterećeni pitanjima izgleda, popularnosti, moći, zajednice.

I sad treba zamisliti situaciju, gde saznamo da npr. bolujemo od neke opake bolesti tipa raka. I šta nam je tad najvažnije u životu?????? Da li bi nam tada palo na pamet da razmišljamo o tome da li sam bio na 10 ili 15 putovanja, da li sam se nekom dopao/la, da li sam proveo dovoljno vremena na poslu? Ništa od toga. Pravi i jedini odgovor bio bio "Život mi je najbitniji, tj. zdravlje!"

I onda se ja upitam, posebno kada je lep dana u proleće i kada prilika za cenjenje života ima na svakom koraku:"Da li je potrebno da se razbolim da bih saznao šta je najvažnije, tj. da bih krenuo da cenim život?????!!" To je moje lutanje. Često se život i zdravlje uzimaju kao datost i manje više nešto što se podrazumeva. A kako nam je ono dato, i nismo morali da se otkinemo od posla/rada da bismo došli do njega, pošto nam i zdravlje i život pripadaju po rođenju, onda to ne umemo ni da cenimo. I zato što to imaju i drugi, pa nas onda to ne čini pojedincem.

(O tome zašto je čoveku toliko bitno da bude individua ću, nadam se, kada još sazrim i umudrim, pisati naširoko i nadugačko. Samo kratko, da ne ulazim previše, možda je to ok, i tako je dobro i treba da bude, ali da je problem način i sredstva kojima neko postoje individua. Opet ona Vladetina podela na individuu i ličnost. To ću proučiti :-)

I to je pogrešna, konzumentska logika. Nikad nisam zadovoljan ovim što imam, hoću još!!! Hoću veštačke sise, dupe plastično, hoću nova kola, hoću, hoću, hoću i samo hoću!!!!! I zar je to što nam donosi novi poredak vrednosti. Ovde ću sad sam sebe ispraviti, sećajući se predavanja Vladete Jerotića koji je rekao da nama zapad i zapadna kultura nudi i puno toga i dobrog (pored lošeg) i da je na nama da napravimo filter za gluposti i da prihvatimo, koliko možemo dobre stvari.

Sad već čujem u sebi glas(hmm, ko to kaže u meni): "Ali tako je ljudski želeti" O, daaa. Ajmo se izvlačiti na floskule. Evo jedne fenomenalne izjave Viktora Frankla: "Naravno da čovek poseduje instinkte, ali ovi instinkti ne poseduju njega. Mi nemamo ništa protiv instinkata, niti protiv toga da ih čovek prihvati. Ali mi smatramo da to prihvatanje mora, takođe, pretpostaviti mogućnost odbacivanja. Drugim rečima mora postojati sloboda odlučivanja." Ovo je malo u vezi sa onim što sam pričao gore, ali kao što je Frankl rekao za instinkte tako i mi možemo da kažemo za "naučena" ponašanja i želje.

Da se vratim na poentu: svaki put kada smo nesrećni, ne treba da budemo. Imamo život, biološki život. A on sam po sebi već predstavlja takvo čudo da samo kada se zamislimo malo nad time što smo dobili i što imamo, to je neprocenjivo bogatstvo. I treba da budemo srećni zbog toga, i da cenimo to. I potrebno je brinuti o životu i zdravlju jer jedino iz života i zdravlja mogu da proisteknu i ostale dobre životne stvari.