Moj deda Branko, Branko Zarić, otac moje mame Slobodanke, je imao još 3 brata i sestre. Milisava, Borislavu i Živojina. Milisav Zarić je bio sudija u Somboru. Borislava Zarić, ne znam šta je radila, ali znam da je bila završila pravo u Novom Sadu i tu i živela do svoje smrti, i Živojin Zarić, bio poljoprivrednik, seljak, kao i moj deda Branko, u Bačkom Brestovcu. Svi su oni sad pokojni već, poslednji je umro Mišela (tako smo zvali Milisava) 2022. godine. Borica, Branko i Živa su sahranjeni u Bačkom Brestovcu, a Mišela u Somboru. Njihovi roditelji su bili Julijana (Jula) Zarić (devojačko Lazić) i Stanimir Zarić, svi iz Bačkog Brestovca. Ja se sećam da sam kao mali bio na baba-Julinoj sahrani, mislim da je to bilo negde 1980/1981, kada sam ja imao 4 - 5 godina. Sahrana je polazila od njihove kuće, baba-Jula je ležala u sanduku, sanduk je bio otvoren, i na grudi su joj bili stavili kesicu bombona. Sećam se i koji su to bomboni bili. To su bili bomboni koji su bili braon boje, onako ovalno okruglasto oblika, nisu bili u papirićima, nego u kesi, i kesa je bila žuta sa slikom tih bombona, ne mogu da nađem sad njihovu sliku. Ja sam tako gledao u te bombone, da je moja mama morala da me uhvati sa leđa, pošto se plašila da ću otrčati do sanduka i uzeti te bombone.
O svakom od tih ljudi, o Branku, Borici, Mišeli, Živi, Juli i Stanimiru se može napisati posebna priča pošto je svako od njih imao nešto osobeno. I te priče ću napisati. Interesantno je kako je ta loza Zarić - Lazić živopisna. Za razliku od moje Depalov loze, koja je, da budem blag, manje živopisna.
