Danas sam gledao mirne jele kroz prozor - i bio sam i ja miran. Mirno srećan. Jako lep osećaj.
Onda sam vozio do grada i video sam oblake a između njih plavo nebo - i bio sam miran. Mirno srećan. Lep osećaj.
Oblaci, jele i nebo. Malo je potrebno za mirno srećan mir, ali je opet puno potrebno da bi se to osetilo. To je (verovatno?) posledica toga što sam na neki način odustao od nekih većih ciljeva, ali to odustajanje nije pravo odustajanje nego je to odustajanje od patološke potrebe za ostvarivanje tih ciljeva i povezivanja sebe sa tim ciljevima - dakle ja ne odustajem, ali se trudim (nekad uspem, često ne uspem) da se sa njima nosim u miru, tj. da im pristupam mirno, bez moranja. Onda nekako kao nuzprodukt toga stanja, se javi i ovo mirno stanje gde u nekim momentima (nadam se i dužim) shvatim da je sve već ovde da sve imam i da je samo potrebno prihvatiti to pravim prihvatanje. Nekad to neće, pa se mora malo raditi na tome, pitati se zašto ne prihvatam nešto, zašto nešto objektivno lepo, ne izaziva kod mene nikakav pozitivan efekat i to je poziv na promišljanje, rad, promenu...ali najbitniji je smirivanje, ne misliti da smo uvek u pravu, prihvatanje sebe, utišavanje ega.
