U prethodnom postu sam se dotakao Svetlane Aleksijevič. Juče sam u biblioteci uzeo njen roman Černobiljska molitva. Danas mislim da ga vratim...Zašto? Doba je korone, ponovo rastu brojevi, i čitanje jedne ovakve knjige nije preporučljivo u ovom periodu. Knjiga je fantastična - ali strašna - i dok je čitam, ja osećam da drhtim od straha, suza...i ljubavi. I već sam ovom koronom psihički već iscrpljen i ova knjiga mi još povećava napetost. Ali ne mogu da je ostavim! Od sinoć kako je čitam, sam pored nje, pročitao velik broj referenci - vikipedijin članak o Černobiljskoj nesreći, o likvidatorima, o Pripjatu - napuštenom gradu pored Černobiljske nuklearne elektrane, na stolu mi stoji slika modela RMBK nuklarnog reaktora, shvatio sam kako radi (bar na principijelnom nivou). Mišići mi se grče od svega toga, osećam kako su mi ruke napete. Uzimam i ostavljam knjigu. Borim se sa njom. Ona me povlači u sebe, ja je guram od sebe. Malo ona prevagne, malo ja. Nije mi dobro da je čitam sada, možda kad se nekad smiri situacija. Ali ne mogu da je ostavim! Kako je moguće da knjiga ima toliki snagu? Na svakih par pročitanih strana ostavljam knjigu i idem da grlim i ljubim svoga sina - što iz ljubavi, što iz straha. Ego nestaje. Uplašen sam za život, i istovremeno sam zahvalan za njega. Koliko je veličanstven i krhak. Plašim se budućnosti. Molim se Bogu. Plašim se te ljudske želje da se igra Boga. A juče mi je bibliotekarka preporučivala da uzmem memoare ili putopise Svetlane Aleksijevič - možda je i ona pročitala ovu knjigu pa je znala kakva je, i možda me odvraćala od nje?! Knjiga mi stoji na stolu, uzeo bih da je čitam, ali se plašim. Možda ću je danas na silu vratiti u biblioteku...
