Čoveku nisu prvo izrasle noge pa se onda upitao - a šta bih ja mogao da uradim sa njima, nego je potreba za nogama dala čoveku noge.
Dakle, ako smo naučili (ili učimo) neku veštinu ili osobinu, pa se tek naknadno upitamo: "A kako bih ja to mogao da iskoristim?", ukazuje na veštačku, neautentičnu, spolja diktiranu motivaciju.
Nisam protiv učenja. Takođe to nešto "veštački" naučeno može da nas dovede i do neke teme za koju ćemo biti autentično motivisani. Ono što želim da kažem je da čovek treba sluša sebe i radi ono što je on autentično, a u cilju da bude zadovoljniji u životu, i na korist sebi i drugima. To ne znači takođe potvrdu da "ako budem radio ono što volim, biću uspešan u tome", pošto je kategorija uspeha ona koja kvari gornju implikaciju. Neko može da radi što voli, bude super u tome, a da ne bude plaćen za to itd...
Za učenje je potrebna voljna aktivnost, dakle moramo da se prisilimo da učimo, pošto autentična volja brzo ispari.
Kod mene je sledeći primer - ja se npr. nikad nisam upitao, nakon što sam pročitao neku knjigu - kakvu korist bih ja sad mogao izvući iz te knjige, niti pri izboru knjige konsultujem pitanje koristi. Jer čim postavim sebi pitanje koristi, ja znam da to nije moja autentična želja i da tu stvar, za koju se pitam, kakvu bih korist imao od toga, nikad neću dovršiti. Tome svedoče većina stručnih, nepročitanih knjiga, koje sam kupovao sa stanovišta koristi, a ne sa stanovišta interesovanja za to.
Naravno, postoje (kod nekoga) i idealne kombinacije gde neko iz onoga što ga interesuje ima i korist.
Dakle, ako smo naučili (ili učimo) neku veštinu ili osobinu, pa se tek naknadno upitamo: "A kako bih ja to mogao da iskoristim?", ukazuje na veštačku, neautentičnu, spolja diktiranu motivaciju.
Nisam protiv učenja. Takođe to nešto "veštački" naučeno može da nas dovede i do neke teme za koju ćemo biti autentično motivisani. Ono što želim da kažem je da čovek treba sluša sebe i radi ono što je on autentično, a u cilju da bude zadovoljniji u životu, i na korist sebi i drugima. To ne znači takođe potvrdu da "ako budem radio ono što volim, biću uspešan u tome", pošto je kategorija uspeha ona koja kvari gornju implikaciju. Neko može da radi što voli, bude super u tome, a da ne bude plaćen za to itd...
Za učenje je potrebna voljna aktivnost, dakle moramo da se prisilimo da učimo, pošto autentična volja brzo ispari.
Kod mene je sledeći primer - ja se npr. nikad nisam upitao, nakon što sam pročitao neku knjigu - kakvu korist bih ja sad mogao izvući iz te knjige, niti pri izboru knjige konsultujem pitanje koristi. Jer čim postavim sebi pitanje koristi, ja znam da to nije moja autentična želja i da tu stvar, za koju se pitam, kakvu bih korist imao od toga, nikad neću dovršiti. Tome svedoče većina stručnih, nepročitanih knjiga, koje sam kupovao sa stanovišta koristi, a ne sa stanovišta interesovanja za to.
Naravno, postoje (kod nekoga) i idealne kombinacije gde neko iz onoga što ga interesuje ima i korist.
