Cesto me moja razmisljanja o najvaznijim pitanjima zivota podsecaju na razgovore tinejdzerki o momcima (sad su bas prosle ulicom, pa sam cuo deo njihovog razgovora). Pricaju u opstim pojmovima, nesto sto nisu doziveli, razmiljanja uoblicena kulturnim i civilizacijskim obrascima, dakle nesto sto je samo pretpostavka i to nedozivljena. Zrela zena koja je dozivela muskarca(muskarce) nece izvoditi generalne zakljucke, i verujem da mozda i nece ni pricati o njima. Ali ce znati o njima. Mozda mi je malo glupo ovo poredjenje, ali me je podstaklo na dalje razmisljanje.
A to je da o stvarima koje nismo doziveli, sa kojima nemamo licno, emotivno, dozivljeno iskustvo, gde nismo pali i ustali, doziveli i lepo i lose, i zivo i mrtvo, mi tesko da mozemo da dodjemo do odgovora kakvo je to nesto. Mi mozemo da se krecemo u nekom polju odgovora, koji mozda i moze da bude tacan, ali mi ne znamo kad smo stigli do cilja, kada je kraj nasem razmisljanju, da li konvergiramo. Tako da dalje razmisljam, uzmimao na primer pitanje, malo je ono vec izandjano, filmsko, (mozda cak i po "kvalitetu" pitanja mozemo da zakljucimo da ne znamo nista i da smo daleko od odgovora), "Koji je smisao zivota?" kad dodjemo do odgovora do toga, necemo ga postavljati, posto cemo ga osetiti. A posto pokusajem odgovaranja i mentalne spekulacije ne mozemo da dodjemo do odgovora, tj. pricom o njemu podsecamo na pricu tinejdzerki o momcima, mozda to znaci da ni ne pokusavamo da nadjemo odgovor na njega. Pitanje je ok, posto ono izrazava nasu zelju da o tome saznamo vise, da nam je to bitna tema, ali alati i nacin kojim to pokusavamo da odredimo su nedorasli problemu i neprikladni su, i nece dovesti do bitnog odgovora.
Sad do pitanja: pitanje kakvi su muskarci, je istog kvaliteta kao i pitanje, kakav je zivot(sta je smisao zivota). Ali zato pitanje, kakav je Voja muskarac, ima vise smisla da ce dobiti validan odgovor, kao sto i pitanje sta za mene znaci kvalitetan zivot i sta je smisao Vojinog zivota, kvalitetnije pitanje sa vecim dozivljajnim, a onda i saznajnim nivoom. Ovo me opet navodi na pitanje univerzalnih i partikularnih odgovora. Partikularni odgovori su dozivljajniji i iz njih, na osnovu dozivljaja, mogu da izvucem neki zakljucak, zato sto na osnovu emocije, mogu da dam tom dozivljaju znacenje. Ali zbog svoje partikularnosti, oni ne moraju biti nuzno tacni za neku sledecu situaciju. Dok su univerzalni odgovori primenjiviji na siri spektar pitanja, ali ih mi ne dozivljavamo tako. Primer: Zemlja je okrugla. To je cool. Ali ako mi otputujemo odavde do 1/10 te zemljine okruglosti, npr do Slovenije, ta partikularnost (put do Slovenije) nam vise znaci (i vise nas izgradjuje!) nego spoznanje cinjenice da je Zemlja okrugla, a da mi to nismo okusili. (iako je to savrseno tacan zakljucak).(U opstem smislu ovo nije tacno, posto je spoznaja da je Zemlja okrugla donela svetu vecu revoluciju, nego koliko god bitan licni, partikularni i ne znam kako jako dozivljen dogadjaj - ali ono sto ja ovde pokusavam da napisem i odgonetnem je pitanje licnog rasta).
Dakle, da opet nastavim razmisljanje. Cak i da devojcice dodju do tacnog odgovora kakvi su muskarci (u celini, mada je jaaako tesko dati univerzalana odgovor), taj univerzalni zakljucak nece njima (coveku!) doneti nikakvu izgradjujucu korist, zato sto nije dozivljen!. Za covekov rast je, ako pratim nit ovog razmisljanja, mnogo bitniji njegov licni, minimalni, manji, ili veci, veliki (kako kod koga) dozivljaj, nego najtacniji univerzalni zakljucak. Ili bilo koji zakljucak koji nije licno dozivljen.
Na osnovu ovog izvedenog zakljucka, mogu da kazem da za mene licno u potpunosti vazi da sam ja budala! Zato sto ja ne mogu da ucim iz tudjih iskustava, nego samo iz svojih. A kaze ona poslovica da pametan covek uci na tudjim greskama, a glup (budala) na svojim. Ja sam budala, i zelim da budem jos veca, da bih kroz licne, partikularne odgovore dosao do Velikog odgovora, s tim sto ce taj Veliki odgovor biti stecen kroz licno iskustvo, a ne kroz kontemplaciju.
