Danas sam se malo udubio u račun za struju, i naišao na informaciju da mi plaćamo 7.5% akcizu na struju. To znači da mi na osnovu računa za struju, dajemo državi, ne EPSu, 7.5%. I to nije sve, nego se na akcizu plati još i PDV od 20%.
Očekivao sam da se akciza plaća na luksuz, a izgleda da je kod nas struja luksuz.
Ali ono što me suštinski muči je dublje pitanje - zašto bih ja plaćao tuđe dugove? Da li bih ja pristao, čisto da napravim analogiju, da plaćam kredit neke osoba koja ga je uzela, potrošila ga na gluposti, i onda meni, koji nemam nikakve veze sa tim kreditom, neko naloži da ja treba da otplaćujem taj kredit? Naravno da ne bih, sem ako bih naravno morao, pod prisilom, kao što sada radim.
Da se vratim na državu - ova država je pravila katastrofalno loše poteze. Ne računam ovde one iznuđene (mada se i o njima vredi raspravljati) nego o potezima tipa ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Kosovu. NATO bombardovanje, odlučivanje za Jugoslaviju, komunizam... i još puno drugih. Nesprovođenje suštinskih promena koje bi na neki način ozdravile ovu državu, i sprovođenje onih stvari koji državi štete.
I sada svi mi plaćamo sve greške koje je ta država napravila i još uvek ih pravi, Ja nemam osećaj da sam ja doprineo bilo kojoj od tih loših stvari koje je država uradila ili nije uradila i onda ne shvatam zašto bih ja pokrivao njene promašaje?
Da li je to princip socijalne države???? Da li socijalna država znači da se plaćaju oni koji prave gluposti, ili ne rade prave stvari? Da li socijalna država znači da ja treba da pokrivam svojim radom, vremenom, trudom, energijom, voljom propale projekte i zamisli, planove, debilne izbore i odluke? Ne, meni to ne liči na socijalnu državu. Meni liči na to da država očekuje da neko podržava i finansira njenu glupost i nesposobnost.
Pokušavam da pravim analogiju sa porodicom, firmom, nekom širom ali emotivno bližom zajednicom nego što je država i pitam se koja bi to granica bila kada bih odustao od pokušaja pomaganja i spasavanja? I da li bih odustao kada bih video neki napredak, a da li bih odustao kada bih video da jedino što uspevam je neki minimun, i veliko iscrpljivanje, bez nade i zadovoljstva za sebe? I da li je uopšte adekvatno praviti analogiju države i porodice, pogotovo ako država pokazuje značajne elemete kriminalnog ponašanja, ili možda adekvatnije, da radi protiv svojih građana - podmetanje pod NATO bombe je odličan primer?
I na kraju pitanje - da li hoću da živim u takvoj državi, i kad prestaje ta ljubav, patriotizam, navika, šta li je to već što me drži ovde, da bih mogao da odem? Tačnije, koje je smisao živeti u propaloj državi?
Očekivao sam da se akciza plaća na luksuz, a izgleda da je kod nas struja luksuz.
Ali ono što me suštinski muči je dublje pitanje - zašto bih ja plaćao tuđe dugove? Da li bih ja pristao, čisto da napravim analogiju, da plaćam kredit neke osoba koja ga je uzela, potrošila ga na gluposti, i onda meni, koji nemam nikakve veze sa tim kreditom, neko naloži da ja treba da otplaćujem taj kredit? Naravno da ne bih, sem ako bih naravno morao, pod prisilom, kao što sada radim.
Da se vratim na državu - ova država je pravila katastrofalno loše poteze. Ne računam ovde one iznuđene (mada se i o njima vredi raspravljati) nego o potezima tipa ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Kosovu. NATO bombardovanje, odlučivanje za Jugoslaviju, komunizam... i još puno drugih. Nesprovođenje suštinskih promena koje bi na neki način ozdravile ovu državu, i sprovođenje onih stvari koji državi štete.
I sada svi mi plaćamo sve greške koje je ta država napravila i još uvek ih pravi, Ja nemam osećaj da sam ja doprineo bilo kojoj od tih loših stvari koje je država uradila ili nije uradila i onda ne shvatam zašto bih ja pokrivao njene promašaje?
Da li je to princip socijalne države???? Da li socijalna država znači da se plaćaju oni koji prave gluposti, ili ne rade prave stvari? Da li socijalna država znači da ja treba da pokrivam svojim radom, vremenom, trudom, energijom, voljom propale projekte i zamisli, planove, debilne izbore i odluke? Ne, meni to ne liči na socijalnu državu. Meni liči na to da država očekuje da neko podržava i finansira njenu glupost i nesposobnost.
Pokušavam da pravim analogiju sa porodicom, firmom, nekom širom ali emotivno bližom zajednicom nego što je država i pitam se koja bi to granica bila kada bih odustao od pokušaja pomaganja i spasavanja? I da li bih odustao kada bih video neki napredak, a da li bih odustao kada bih video da jedino što uspevam je neki minimun, i veliko iscrpljivanje, bez nade i zadovoljstva za sebe? I da li je uopšte adekvatno praviti analogiju države i porodice, pogotovo ako država pokazuje značajne elemete kriminalnog ponašanja, ili možda adekvatnije, da radi protiv svojih građana - podmetanje pod NATO bombe je odličan primer?
I na kraju pitanje - da li hoću da živim u takvoj državi, i kad prestaje ta ljubav, patriotizam, navika, šta li je to već što me drži ovde, da bih mogao da odem? Tačnije, koje je smisao živeti u propaloj državi?
