Juče u razgovoru sa jednom starijom, mudrom ženom, a danas to iskusio. Kaže žena kako je pravila previše kompromisa u životu. Ja je pitam koje kompromise - a ona će na to - sretala se sa ljudima koji joj se nisu dopadali, ali joj je to bio posao da se sreće sa ljudima, a među njima obavezno ima i onih koji joj se ne dopadaju, ali kao, to je nužnost posla, pa onda nekako to prihvatiš tako.
Sada sa ove distance ona to doživljava kao kompromis koji neće više da pravi - sada, u penziji se sreće samo sa ljudima koji joj se dopadaju.
Ja sam danas imao iskustvo na poslu gde sam se sretao sa ljudima koji mi isisavaju energiju - da li svojim ponašanjem ili na način da ja o njima razmišljam kao o ljudima koji mi se ne dopadaju.
I onda se pitam - da li ja pravim kompromis? - Da, pravim ga.
Da li se osećam bolje sa tim ljudima? Ne, to me iscrpljuje.
Da li treba da ostanem u prisustvu tih ljudi? - NE!!!!
