Previše ovo stoji u meni da bih mogao a da ne napišem nešto o tome.
Pre svega o blogovima i dnevnicima. Za mene je, kada sam krenuo da pišem blog, on u stvari predstavljao elektronski dnevnik. Posle sam shvatio da ima stvari koje su lične i koje ne bih hteo javno da objavljujem, tako da se u meni dosta vodila borba i oko objavljivanja i ove teme, pošto je lične prirode. Ali neka. Evo i te priče.
Ta 1984 godina će mi ostati večno u sećanju. Što zbog toga što ja svoja sećanja povremeno, češće nego što bi bilo normalno, obnavljam, a i zbog toga što je to prva Olimpijada koje se sećam u svesnom stanju. Naime, tada sam imao 8 godina...Ono što mene veže za tu Olimpijadu nije toliko Olimpijada zbog Olimpijada, koliko stvari koje su se dešavale za vreme trajanja te Olimpijade u mom životu.
Odlično se sećam scene kada u dnevnoj sobi gledam otvaranje. Majka je nešto spremala po kući i prošivala se tamo vamo, i povremeno sa mnom bacila koji pogled na otvaranje. Moja mama je tada imala 34 godine, a ja sada imam 36. Bilo je, naravno, leto, napolju je bilo sunčano, ali se nešto ne sećam preterane toplote. Sećam se takođe da sam i postavljao neka pitanja majci, tipa što sad otvaraju, šta je Olimpijada itd...verujem tipična pitanja za taj period. Danas kada razmišljam o toj sceni, ja klinac, majka 34, godina 1984, mi 1983 dobili televizor, otvaranje igara, raspust između prvog i drugog razreda, ta scena mi deluje rajski. To je definitivno izgubljen raj iz više razloga: ta bezbrižnost i opuštenost, bezazlenost situacije se u godinama koje su dolazile jako retko javljala. Ja 8, majka 34. I to više nikad neće biti. To su bile prve OI koje sam gledao na TV i ostale me nisu toliko dojmile kao te prve. Sećam se da ja su puštali golubove ili balone, zaboravio sam. Sama ta godina (i godine oko te 1984.) su bile rekao bih najbezbrižnije u mom životu, a verujem da se mnogi ljudi tih godina sećaju po lepom. Raspust, leto....komunizam, roditelji koji su počinjali svoj porodični život(mada je majka do tada imala već 11 godina staža i 9 godina braka, slično i taja).
Druga stvar koju povezujem za tu Olimpijadu je odlazak sa školom na more. Koliko to nisam voleo. Tj. sviđalo mi se to kao ideja, ali sama realizacija mi je jako teško padala. Naime, išao sam tamo bez roditelja. Tada su još ta školska letovanja trajala 14 dana(ne 10 ili 7 koliko traju današnja) i ja sam brojao dane kada će doći dan kada ću ići kući, i patio za roditeljima. Sećam se da su me zvali petkom posle večere, to je bio dogovoreni termin, kada taja završi sa poslom, i zove sa pošte, da ne bi platio veliki račun za telefon kada bi zvao od kuće. Mislim da je i majka dolazila na poštu, a možda su zvali i od kuće, ne znam. Te godine je bilo moje prvo letovanje sa školom. Bio sam u Novom Vinodolskom, u mislim da se to zvalo Somborsko dečije odmaralište, ali možda i nije. Otprilike se sećam da je bilo omeđeno se jedne strane putem, a sa druge, donje strane, morem. Imalo je bar 2 ili 3 nivoa, 2 zgrade. Sa desne strane, kada se posmatra od mora, je bio samo blok sa spavaonicama, i iza tih spavaonica je bila jedna mala, nelepa šuma, sastavljena od, za mene kao dete iz Vojvodine, nepoznatog drveća. Sa leve strane su se nelazila 2 nivou. Na donjem nivou je bila kuhinja i trpezarija, a na gornjem nivou su bile spavaonice. Izmeđe te dve zgrade na gornjem nivou je bila neka betonska ploča sa stolom(ili stolovima?) za stoni tenis. Takođe, iza desne zgrade, se nalazio još jedan sto za stoni tenis. No, sećam se jutara, kada smo ustajali da idemo na doručak, kako su nastavnici i stariji đaci pričali o tome kako smo prošli u kom sportu, ja se najviše sećam priče o fudbalu (sada sam konsultovao internet, i kaže da smo bili treći u fudbalu na tim OI...toga se ne sećam). I to je ta veza letovanja i OI.
Mogao bih sada naširoko i nadugačko da opisujem kako sam doživljavao Novi Vinodolski, kakav nam je bio raspored, šta sam ja radio tamo, ali to bi bila beskonačna priča. Iako je to bilo, evo uskoro će skoro i 30 godina od tada, puno se stvari sećam. A sećam se zato što sam imao emotivni doživljaj toga. Verujem da se događaji i dešavanja koji ne stvaraju emocije ne pamte, ili se veoma zamagle. Posle tog letovanja, 1984 u Novom Vinodolskom, sa školom sam bio na rekreativnoj nastavi na Zlatiboru, u maju 1985, kada sam bio drugi razred osnovne škole, onda 1986(mislim?) kada sam bio treći razred da sam bio na Rabu, 1987 opet Rab i 1989 još jednom Novi Vinodolski. Pomešale su mi se ovo potonje godine, ali znam da je bilo ukupno 4 letovanja i jedna rekreativna nastava. Svako letovanje pamtim po nečemu. Prvi Rab Ilke, Lajka u sobi u donjem bungalovu, drugi Rab je išao i Velimir sa mnom. To je bio već prevelik teret za mene. Ni sam nisam uspevao da se održim stabilno(opet taj nedostatak roditelja, pa onda još i on, da mu ja glumim roditelja), tako da se desilo da sam se bio potukao sa jednim Davorom. Sve je to bilo prilično traumatično za mene. Velimir je tad bio prvi razred, a ja četvrti. I poslednji Novi Vinodolski, pamtim po hormonima, devojčicama(devojkama za mene tada), nerazumevanju svega toga. Saška, Maja. Tada sam bio šesti razred.
Nisam ni jedan jedini put bio sa roditeljima na moru. Samo jednom smo imali zajedničko zimovanje - Tara, majka, taja i ja. Kada sam bio još u zabavištu. Takođe sam jednom i sa zabvištem bio na prolećovanju. Kranjska Gora 1983, gde sam dobio zauške, oženio se, i svaki dan pitao vaspitačicu koliko je još dana ostalo da se ide kući. I tamo su mi nedostajali roditelji. Prošle godine sam imao avanturu po Kranjskoj Gori. Rešio sam bio da nadjem to odmaralište u kome sam bio pre skoro 30 godina. Otišao sam u turistički biro u Kranjskoj Gori i objasnio im da sam ja iz Sombora, da sam bio pre skoro 30 godina u odmaralištu i da se ne sećam skoro ničega, sem da je pored moje sobe tekao potok(eto čega sam se setio - zvuka potoka). Uputili su me na 3 lokacije, neuspešno i onda sam slučajno naleteo na nekog čoveka koji me je uputio na neku devojku a ona na tu zgradu kad ono to je to!! I još spremačica ulazi, nema žive duše, i dala mi je da uđem i da pogledam odmaralište. Odmah sam našao svoju sobu. Prepoznao sam je po zvuku. Nije se puno promenilo od pre 30 godina, čak bih rekao da je zapušteno, ali ima odličan potencijal. Evo i slika.
Evo slike i hodnika koji vodi do nje. Takođe sam se setio da je soba bila u ćošku:
I dokaz da se nisam prevario kada sam sobu zapamtio po zvuku, slika sa prozora sobe, kroz koji se vidi potok:
I za kraj, jedna slika odmarališta spolja, ako ima još ovakvih ljudi, koji traže mesta u prošlosti, da mogu i oni da nađu to bezvremeno odmaralište:
Kanim ovako istražiti i preostala 2 mesta - Rab i Novi Vinodolski.
Na žalost, ima prelepih stvari iz moje prošlosti, koje neću moći oživeti u sadašnjosti, a koje nemaju ni svoj fotografski snimak.To su veoma jednostavne stvari kojih se sećam - zalazak Sunca posmatran iz kuće Branka i Eve u Brestovcu, sa terase, prema Staparu. Kako me Branko nosi u mlekaru, sa 2 kante na biciklu, da preda mleko, sumrak, sipanje mleka u ogromne posude. Taja kako me uči da gledam na sat. Gledanje projekcije filmova koje je snimao Branko u kujni u Brestovcu. Mi klinci, kako vijamo odblesak ogledala po sobi, dok jedan od nas upravlja ogledalo, da ga mi ne uhvatimo(i što je najinteresantnije, uspevali smo da ga uhvatimo :-)) Moguće je da su te, jednostavne, prirodne, tople stvari, u stvari jedino vredno što ostane posle čoveku i od čoveka. I to stvari primane otvorenog uma, jer sve što sam nabrojao su sećanja iz ranijeg detinjstva.
Daleko sam otišao od Olimpijade 1984, ali kao što sam na početku rekao, nije Olimpijada bila poenta, nego ono oko nje.
Pre svega o blogovima i dnevnicima. Za mene je, kada sam krenuo da pišem blog, on u stvari predstavljao elektronski dnevnik. Posle sam shvatio da ima stvari koje su lične i koje ne bih hteo javno da objavljujem, tako da se u meni dosta vodila borba i oko objavljivanja i ove teme, pošto je lične prirode. Ali neka. Evo i te priče.
Ta 1984 godina će mi ostati večno u sećanju. Što zbog toga što ja svoja sećanja povremeno, češće nego što bi bilo normalno, obnavljam, a i zbog toga što je to prva Olimpijada koje se sećam u svesnom stanju. Naime, tada sam imao 8 godina...Ono što mene veže za tu Olimpijadu nije toliko Olimpijada zbog Olimpijada, koliko stvari koje su se dešavale za vreme trajanja te Olimpijade u mom životu.
Odlično se sećam scene kada u dnevnoj sobi gledam otvaranje. Majka je nešto spremala po kući i prošivala se tamo vamo, i povremeno sa mnom bacila koji pogled na otvaranje. Moja mama je tada imala 34 godine, a ja sada imam 36. Bilo je, naravno, leto, napolju je bilo sunčano, ali se nešto ne sećam preterane toplote. Sećam se takođe da sam i postavljao neka pitanja majci, tipa što sad otvaraju, šta je Olimpijada itd...verujem tipična pitanja za taj period. Danas kada razmišljam o toj sceni, ja klinac, majka 34, godina 1984, mi 1983 dobili televizor, otvaranje igara, raspust između prvog i drugog razreda, ta scena mi deluje rajski. To je definitivno izgubljen raj iz više razloga: ta bezbrižnost i opuštenost, bezazlenost situacije se u godinama koje su dolazile jako retko javljala. Ja 8, majka 34. I to više nikad neće biti. To su bile prve OI koje sam gledao na TV i ostale me nisu toliko dojmile kao te prve. Sećam se da ja su puštali golubove ili balone, zaboravio sam. Sama ta godina (i godine oko te 1984.) su bile rekao bih najbezbrižnije u mom životu, a verujem da se mnogi ljudi tih godina sećaju po lepom. Raspust, leto....komunizam, roditelji koji su počinjali svoj porodični život(mada je majka do tada imala već 11 godina staža i 9 godina braka, slično i taja).
Druga stvar koju povezujem za tu Olimpijadu je odlazak sa školom na more. Koliko to nisam voleo. Tj. sviđalo mi se to kao ideja, ali sama realizacija mi je jako teško padala. Naime, išao sam tamo bez roditelja. Tada su još ta školska letovanja trajala 14 dana(ne 10 ili 7 koliko traju današnja) i ja sam brojao dane kada će doći dan kada ću ići kući, i patio za roditeljima. Sećam se da su me zvali petkom posle večere, to je bio dogovoreni termin, kada taja završi sa poslom, i zove sa pošte, da ne bi platio veliki račun za telefon kada bi zvao od kuće. Mislim da je i majka dolazila na poštu, a možda su zvali i od kuće, ne znam. Te godine je bilo moje prvo letovanje sa školom. Bio sam u Novom Vinodolskom, u mislim da se to zvalo Somborsko dečije odmaralište, ali možda i nije. Otprilike se sećam da je bilo omeđeno se jedne strane putem, a sa druge, donje strane, morem. Imalo je bar 2 ili 3 nivoa, 2 zgrade. Sa desne strane, kada se posmatra od mora, je bio samo blok sa spavaonicama, i iza tih spavaonica je bila jedna mala, nelepa šuma, sastavljena od, za mene kao dete iz Vojvodine, nepoznatog drveća. Sa leve strane su se nelazila 2 nivou. Na donjem nivou je bila kuhinja i trpezarija, a na gornjem nivou su bile spavaonice. Izmeđe te dve zgrade na gornjem nivou je bila neka betonska ploča sa stolom(ili stolovima?) za stoni tenis. Takođe, iza desne zgrade, se nalazio još jedan sto za stoni tenis. No, sećam se jutara, kada smo ustajali da idemo na doručak, kako su nastavnici i stariji đaci pričali o tome kako smo prošli u kom sportu, ja se najviše sećam priče o fudbalu (sada sam konsultovao internet, i kaže da smo bili treći u fudbalu na tim OI...toga se ne sećam). I to je ta veza letovanja i OI.
Mogao bih sada naširoko i nadugačko da opisujem kako sam doživljavao Novi Vinodolski, kakav nam je bio raspored, šta sam ja radio tamo, ali to bi bila beskonačna priča. Iako je to bilo, evo uskoro će skoro i 30 godina od tada, puno se stvari sećam. A sećam se zato što sam imao emotivni doživljaj toga. Verujem da se događaji i dešavanja koji ne stvaraju emocije ne pamte, ili se veoma zamagle. Posle tog letovanja, 1984 u Novom Vinodolskom, sa školom sam bio na rekreativnoj nastavi na Zlatiboru, u maju 1985, kada sam bio drugi razred osnovne škole, onda 1986(mislim?) kada sam bio treći razred da sam bio na Rabu, 1987 opet Rab i 1989 još jednom Novi Vinodolski. Pomešale su mi se ovo potonje godine, ali znam da je bilo ukupno 4 letovanja i jedna rekreativna nastava. Svako letovanje pamtim po nečemu. Prvi Rab Ilke, Lajka u sobi u donjem bungalovu, drugi Rab je išao i Velimir sa mnom. To je bio već prevelik teret za mene. Ni sam nisam uspevao da se održim stabilno(opet taj nedostatak roditelja, pa onda još i on, da mu ja glumim roditelja), tako da se desilo da sam se bio potukao sa jednim Davorom. Sve je to bilo prilično traumatično za mene. Velimir je tad bio prvi razred, a ja četvrti. I poslednji Novi Vinodolski, pamtim po hormonima, devojčicama(devojkama za mene tada), nerazumevanju svega toga. Saška, Maja. Tada sam bio šesti razred.
Nisam ni jedan jedini put bio sa roditeljima na moru. Samo jednom smo imali zajedničko zimovanje - Tara, majka, taja i ja. Kada sam bio još u zabavištu. Takođe sam jednom i sa zabvištem bio na prolećovanju. Kranjska Gora 1983, gde sam dobio zauške, oženio se, i svaki dan pitao vaspitačicu koliko je još dana ostalo da se ide kući. I tamo su mi nedostajali roditelji. Prošle godine sam imao avanturu po Kranjskoj Gori. Rešio sam bio da nadjem to odmaralište u kome sam bio pre skoro 30 godina. Otišao sam u turistički biro u Kranjskoj Gori i objasnio im da sam ja iz Sombora, da sam bio pre skoro 30 godina u odmaralištu i da se ne sećam skoro ničega, sem da je pored moje sobe tekao potok(eto čega sam se setio - zvuka potoka). Uputili su me na 3 lokacije, neuspešno i onda sam slučajno naleteo na nekog čoveka koji me je uputio na neku devojku a ona na tu zgradu kad ono to je to!! I još spremačica ulazi, nema žive duše, i dala mi je da uđem i da pogledam odmaralište. Odmah sam našao svoju sobu. Prepoznao sam je po zvuku. Nije se puno promenilo od pre 30 godina, čak bih rekao da je zapušteno, ali ima odličan potencijal. Evo i slika.
Evo slike i hodnika koji vodi do nje. Takođe sam se setio da je soba bila u ćošku:
I za kraj, jedna slika odmarališta spolja, ako ima još ovakvih ljudi, koji traže mesta u prošlosti, da mogu i oni da nađu to bezvremeno odmaralište:
Kanim ovako istražiti i preostala 2 mesta - Rab i Novi Vinodolski.
Na žalost, ima prelepih stvari iz moje prošlosti, koje neću moći oživeti u sadašnjosti, a koje nemaju ni svoj fotografski snimak.To su veoma jednostavne stvari kojih se sećam - zalazak Sunca posmatran iz kuće Branka i Eve u Brestovcu, sa terase, prema Staparu. Kako me Branko nosi u mlekaru, sa 2 kante na biciklu, da preda mleko, sumrak, sipanje mleka u ogromne posude. Taja kako me uči da gledam na sat. Gledanje projekcije filmova koje je snimao Branko u kujni u Brestovcu. Mi klinci, kako vijamo odblesak ogledala po sobi, dok jedan od nas upravlja ogledalo, da ga mi ne uhvatimo(i što je najinteresantnije, uspevali smo da ga uhvatimo :-)) Moguće je da su te, jednostavne, prirodne, tople stvari, u stvari jedino vredno što ostane posle čoveku i od čoveka. I to stvari primane otvorenog uma, jer sve što sam nabrojao su sećanja iz ranijeg detinjstva.
Daleko sam otišao od Olimpijade 1984, ali kao što sam na početku rekao, nije Olimpijada bila poenta, nego ono oko nje.
