Japanska uspavanka

Odusevila me je muzika :-)

http://www.youtube.com/watch?v=3tnppT2oVU0&NR=1

Deca i odrasli

Prethodnih dana sam imao priliku da se družim sa decom, i to je bio odličan doživljaj! Bilo je tu i odraslih, ali su mi oni...predvidljivi, stereotipni, smireni, dosadni, iskvareni. Ima prilika i kad od odraslih mogu da čujem nešto drugačije, nešto njihovo, ali je to prilično retko. Od silnih maski i uloga koje ljudi igraju, stalno se predstavljajući ono što nisu(jesu, ali za javnost) – Šekspir je rekao: „All the world's a stage, and all the men and women merely players: they have their exits and their entrances; and one man in his time plays many parts.“ – ne mogu da kažu ništa svoje, ne znaš sa kim pričaš, da li sa njime, da li sa njegovim roditeljima, ženom, komšijom, televizijskim dnevnikom, novinama. Nisam ni ja bolji od njih.

Ne mogu a da ovde ne iskoristim jedan citat Frensisa Bekona:“Ljudi razmišljaju shodno svojim prirodnim naklonostima, govore adekvatno svojim znanjima i formiranim ubeđenjima, međutim postupaju u skladu sa svojim navikama.“ Zato je sa decom odlično. Oni su još uvek ono što jesu. I kod njih može da se spozna priroda, život, osobine u svojoj čistoti.

Da se vratim događajima sa decom:

1. Deda Mraz vs. Isus Hrist. Dečko od 8 godina je ljubio sve ikone koje mu je sestra od 5 godina davala da ljubi, bez pogovora, 3 komada, verovatno bi ih sve izljubio u kući, da su mu date. Pošto je, jel, datum oko Nove godine, ja sam tiho zapevao „Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze...“, a dečko je uzviknuo i poklopio me rukom po ustima:“Šta to pevaš, Deda Mraz ne postoji! Ne dam ti to da pevaš!“. Pošto su njegovi roditelji verni ljudi, ja nisam smatrao svojim pravom da mu objašnjavam neke stvari. On je dete svojih roditelja. Ali me ja ta tema zaintrigirala: rekao bih da postoji više dokaza da postoji Deda Mraz nego što postoji dokaza da je postojao Isus Hrist. U čemu se razlikuje vera u Deda Mraza od vere u Isusa Hrista?

2. Hit. Dečko koji jedva priča, znači jedno 3 - 4 godine, ulazi u sobu i ni pet ni šest, direkt sa vrata – „Ja sam Peđa.“ Ostavio mi je bez reči! Kakav jasan, spontan nastup, predstavljanje i upoznavanje. Oduševio me je. Da se upoznamo pa da pređemo na stvar J I on mi je začepljavao usta kada sam hteo da pevam – verovatno nije navikao da u njegovoj porodici ljudi pevaju. Dođe i meni da kad se budem sledeći put pojavio u nekom novom društvu da iskoristim njegov fazon.

3. Biblijska Scena Sa Pištoljem. Moja devojka je kupila sinu svoga brata neku slikovnicu iz koje mogu da se naprave figure koje se postave na scenu napravljenu od korica slikovnice i koja predstavlja scenu Božića. U tu scenu smo dodali Gormite – figurice nekih „bića“ – Helios, Kaktus, Troglavi i ekipa. Jedna od tih figurica, koja liči na osu, je imala surlu kao u slona. Kada sam uperio pištolj u nju i uzviknuo:“Surlu u vis!!!“ dečko od 3 i po godine je ispravio surlu i digao je u vis!! Predaje se! Svi smo se smejali. Tako je pištolj ušao u biblijski scenu.

I da na kraju citiram šta me je zapravo navelo da napišem ovaj tekst:

„Postati dete, po Hristovim rečima, znači postati sposoban za radovanje za koje odrasli nisu više sposobni, ulaziti u opštenje sa stvarima, sa prirodom, sa drugim ljudima, bez sumnje, straha.“ – Aleksandar Šmeman

+ još ovo od Karla Gustava Junga:
„Suprotno Hristovim rečima, vernici pokušavaju da ostanu deca, umesto da postanu deca.“